Prosvetni glasnik

556

Просветни Гласник

дени да баце више светлости на оновремене сеоске занатлије и занате који су подмиривали сеоске потребе, и у које се златари за ковање новца не само не убрајају, већ и сасвим из села искључују. Типични сеоски занатлија је ковач. Да би био вечито везан за село, имали су интереса и феудални поседник и меропси. У Баварској је, по средњевековном народном праву, ковачки алат био сеоска својина 1 ); то је било јемство да ковач не може село оставити. У индијском и старом руском селу је ковач подмиривао потребе свих газдинстава дотичнога села и на њихов рачун живео: у замену за свој рад добијао је потребна средства за живот. Свако је село било дужно одвојити део својих продуката за подмирење потреба ковачевих 2 ). И у средњевековних Срба је то правило важило, па је трага томе Вук нашао у Далмацији, у којој се поковина, оно „што се ковачу даје (понајвише у житу) на годину", 3 ) јавља у истом облику у коме је и у средњем веку била позната. Ковачки занат су Срби донели још из старе постојбине своје, 4 ) или су га, досељењем у ове крајеве и додироМ с византијском и италијанском културом, знатно унапредили и развили не само по градовима, већ и по селима. И данас је у нас ковач најтипичнији сеоски занатлија, нарочито у још нерззвијеним крајевима нашим, у којима ће многи сељак на изуст знати сву терминологију свога ковача, као што је то изражено и у једној шаљивој народној причи о томе како је поп на опелу једнога сеоскога ковача четврту песму испевао уносе&и у њу много термина ковачких: „Гдје јест мирскоје пристастије, где јест ковачкоје мечтаније? Гдје јест злато и сребро, гдје јест гвожђе и чеЛик? Гдје јест вигањ и наковањ, чукови и мехови? Гдје јест пробојаџ и покровац, квасуљице и магазице ? Гдје јест ћумур, ђукум и кљеште усијане што бљеште ? Гдје јест тоцило и оцило, пржа и грџа? Тко ли ће гвожђе да кове и муштерије да зове ? Тко ли ће у наковањ да грува и меховима да дува? Тко ли ће сечива да нади и на тоцилу да глади?" А осем ковача, у средњевековном селу нашем је било и других занатлија; у њему је био: грнчар, шавац, зидар, стргун, седлар, клобучар, качар, крчелеј, дрводеља, итд. Грнчар (гркичарк) је у средњевековном селу био врло честа појава, 5 ) јер је имао да подмирује велику потребу становништва у судо-

! ) Ш. олер: Народна Привреда, 300. 2 ) П. Масловг: 139. 3 ) Вук Стеф. Караџић: Српски Рјечник, 547. 4 ) Љ. Ковачевић и ЈЂ. Јовановић: Историја српског народа, 1, 24. 5 ) Имена села Гртар, ЈЈончар итд. и презимена Лончаревић и Грнчаревик оставили су виднога трага од тога занимања. Занатлија се и данас назива грнчар, у Пожези- ужичкој каљавац, у извесним крајевима бардагџија и бардакџија.