Prosvetni glasnik

Психологија, педагогика и учитељи

583

У првој глави свог дела, Џемс је дао неколико идеја чија се плодност не може довољно нагласити. Он говори о психологији и васпитању и додирује два питања од првокласне важности и најдубљег интереса за проблем васпитне вештине. Једно је однос науке према пракси, а друго је однос конкретног етичког позива једног учитеља и позива теоретског психолога-посматрача. Неће свако хтети да вам каже просту и чисту истину о тим односима као што то чини велики психолог и филозоф. Неће хтети свако да скине, највероватније из сујете и страха, нимбус тајанственог и неразумљивог „научног" става који заузима према нама смртнима на један високо-учени начин. Изгледа да је већини лажних мислилаца неодољива потреба да се увију у нејасност и да, без потребе, компликују проблеме и зидају куле од карата које ће оборити први свежи дах истине. Џемс вели просто: „Психологија је наука, а васпитање вештина; а науке не стварају, саме собом, ниједну вештину. Једино је проналазачки дух, као посредник, а употребом своје оригиналности, у стању да изврши такву примену науке". Идаље: „Познавање психологије није у ствари никакво јемство да смо добри васпитачи. Да бисмо постигли овај циљ, морамо имати још и дара, такта, као и духа, који ће нам рећи шта треба ученицима казати, а шта треба радити, кад су они већ ту пред нама. Таква способност да се с учеником правилно поступа, такво разумевање правог стања ствари, јесте нешто у чему нам психологија најмање може помоћи, а то је и почетак и крај сваке васпитне вештине". И још: „Не педагошка психологија... већ прозрети и запазити овде су нам једини помагачи". Хтео бих да о овим простим речима добро промисле они који васпитавају учитеље. Интуитивно познавање ученика корисно је допуњено аналитичким познавањем духовног механизма ученикова; али је оно прво неопходни услов за добро васпитање. Из психологије, која и сама није још сигурна наука о законима духа, не могу се изводити „одређени програми, схеме или наставни методи". У примени начела психологије коју смо проучили такву какву имамо, имамо да рачунамо са једном неизрачунљивом количином, а то је душа оног ученика који је пред нама. Тај стварно ирационални елемент игра највећу улогу у васпитној вештини; како га онда савладати рационалним знањима ? Имати интуиције, прозрети, запазити, имати, једном речи, васпитног такта, ето најбољег начина. А који се такт, као такав, ма на ком пољу практичне делатности, може „изучити" ? И како? Што значи да је вежбаоница, под вођством тактичног и искусног радника, право место за образовање учитеља; и корисније но психолошкопедагошка лабораторија. Одиста, кад би психологија била наука о утврђеном поретку душевних стања и о поузданим законима развитка душе, примена такве науке била би врло проста, као примена какве математичке формуле по којој, врло простом заменом, можемо раз-