Prosvetni glasnik

Етички принципи филозофа Епиктета

593

од најмањег. Излије ти се уље или украду ти вино; реци тада: „Тако се скупо продаје неосетљивост (алгаекх) и душевни мир (агаа^а). Бадава ништа се не добија". Ако зовнеш слугу, претпостави одмах да може и да не чује, и пошто није чуо, и да не уради како желиш. Али (можеш рећи) да је то непристојно од њега, но за тебе је пристојно да се не даш од њега узнемиравати. 1 ) с. 13. Ако желиш да добро напредујеш, трпи да изгледаш ради спољашњих ствари (у очима других) неразуман и луд. Не жели да изгледаш који нешто знаш, па и кад би изгледао коме да си неко (псвгуаа), не веруј самоме себи. Јер знај да није лако чувати и своју слободну вољу (лроа{рету) коју имамо у природи, и спољашње ствари, него је потребно да, брижно чувајући једно, друго занемаримо. с. 14. Ако желиш да ти деца, жена и пријатељи твоји увек живе, ти си луд; јер ти желиш да што није у твојој власти буде у твојој власти, и што је туђе, твоје буде. Исто си тако лудак кад хоћеш да ти дете никад не чини грешке. Та ти хоћеш да грешка не буде грешка, него нешто друго. Ако пак хоћеш да не будеш несрећан, то можеш ако то радиш што си кадар. Господар над свачим је онај који оно што хоће или неће, има власт да постигне или избегне. Ко дакле хоће да је слободан, нека нити жели нити не желч оно што је у туђој власти; ако пак не ради тако, мора постати робом. 2 )

] ) И овде постоји веома знатна разлика између стоицизма и хришћанства. Стоицизам, као у опште филозофија целог старог века, пита шта је могући највећи степен среће за мене у овом животу. И одговарајући на то питање, цела филозофија, па и стоицизам, држи се неког филозофског егоизма и индивидуализма, као што се то и овде види. — Сасвим је далеко од тога мисао хришћанска. Код хришћанства стварно није главно индивидуализам, већ изиђавање царства Божјега, читавог једног духовног света, који се међутим од „овога света" материалнога веома разликује. То је могуће по учењу хришћанства само унутрашњим препорођењем индивидуе, које такође није чисто наша ствар. Индивидуа по хришћанству нема сумње, тежи своме препорођењу и савршенству (у толико је и хришћанство индивидуално), али пошто се моје савршенство и усавршавање не може замислити без икакве бриге о другима, хришћанин активно учествује у стварању једног великог дела, усавршењу свих људи, у остварењу царства Божјега на земљи. Према тој великој сврси моје су личне невоље мале и незнатне, те ја свој егоизам морам, ако је потребно, и жртвовати за другога. (В. посл. Јеврејима, гл. 11.). — Осим свега тога, антички филозоф, све што ради, рааи сам од себе, по диктату разума и применом његових принципа истина, и његова срећа је више негативна и састоји се само у субјективном умањењу зала, скопчаних безуветно са човечјим животом, док хришћанин зна и за срећу активнога рада; али хришћанство налази спаса изван човека у извесним, једном за свагда одиграним историјским чињеницама (Јев. Јов. XI, 25—27, VI, 47, I. кор. XV, 17, итд). Религија која не базира на чињеницама, у ствари је само филозофија. Може се примити, али и не. И за оног ко је не прими, и не постоји. Историјске чињенице, на против, постоје, примили их ми или не. 2 ) Иста та мисао налази се и у хришћанству : „Бео зетге П5ег1аз. — „Сваки који • греши роб је греху (Јов., 8,34). „А где је Дух Господњи, онде је слобода" (II кор., 3, 17). просветни гласние , 10 св., 1924. 38