Prosvetni glasnik

Етички принципи филозофа Епиктета

669

постулату, да човек у свом најбољем.делу самога себе има једну силу, ум (оуо-ас), који га сигурно води. Он влада над свима нагонима и афектима. Ако се човек у животу по њему влада, онда испуњава своје опредељење, стиче врлину, апатију, т. ј. слободу од свију страсти; а у њој је права срећа човечја. Људски ум господари и над вољом и над срцем човечјим. Здравље, богаство, част и слава нису у ствари никаква блага, нити су болест, сиромаштво, незнатан положај, какво зло. То су ствари равнодушне (абкхсрора). Ова потпуна владавина ума, коју је у осталом још Сократ објавио, чини човека независним од мишљења других људи (морална аутономија) и довољним самом себи, т.ј. независним од судбине (морална аутаркија). И једно и друго, без сумње, доказ су веома високе моралне свести код стоика. Но ова морална свест има и својих слабих страна. Пре свега: веома мален број људи осећа се способним да спасава себе сопственом снагом, а стоицизам претпоставља ту силу у свакоме човеку. По његову учењу ум у свакога човека је раван уму божанском; он је кадар у своју вољу примити божанство и постати раван боговима. Лепа ствар! Само, људи са тако развијеним умом веома су ретки. Стога до среће и блаженства путем стоицизма може доћи само једна незнатна елита. Даље: претпоставља се још у свакоме човеку јака воља и силна енергија, која ће свима неприликама у животу моћи трајно пркосити и сву снагу увек сама из себе црпсти. Стоик постизава врлину на тај начин што се стално узвисује над свима појавама. Но то узвишење често веома наличи на гордост, којој је и иначе наклоњена душа човечја. Па онда, то узвишење систематски угушује, отупљује, често и потпуно умртвљује осећање, ту ваљда најважнију способност наше психе. Последица обеју ових околности је да човек врло лако пада у један ружан екстрем, у цинизам, како према самом себи, тако и према ближњему. Свега тога и хришћанству није потребно, а постизавају се т иШта апаНзЈ исти резултати. Стара јеврејска етика, на чијем је тлу хришћанство и поникло, није интелектуалистичка него теолошка, и уз то није индивидуалистичка него социална, а у хришћанству развила се у универсализам. Хришћанство ни из далека не сматра ум човечји довољном гаранцијом људске среће и блаженства: та живот је пун ирационалних елемената. Стога оно споља обећава човеку једну већу силу и јачу гаранцију простом вером у извесне чињенице (читава историја економије спасења). Па и ту веру не црпе човек чисто из самога себе, већ се и она даје, свакоме без разлике, који је год тражи, био учен или прост, филозоф или лаик, праведан (релативно) или грешан. Метод којим се у хришћанству долази до циља је: послушност вољи Божјој, али не спољашња већ унутрашња: свом мишљу, свим срцем и свом снагом својом. Под утицајем живе вере и челик-воље човек се препорађа, „свлачи са себе старога и облачи у новога" духовнога човека.