Prosvetni glasnik

П р и л о з и

693

би јој причињавао радосл Осим тога, тај акт би имао за последицу и то што би у народу углед Срба порастао. Укратко речено, ако Турска буде принуђена и ову жртву да учини, она то не чини из страха од некаквнх незнатних тешкоћа, или због не знамо каквих фантастичких и лудих тумачења, — наш разум и патриотизам никад не би диктовали тако штогод да предложимо, — али ипак, кад тако нешто предлажемо, ми то чинимо бирајући од два зла мање. Не треба заборавити да је Аустрија, имајући 7-800.000 војника, ушла с Италијом у рат, победила је ; па је ипак била принуђена да напусти Млетачку област са четири тврђаве, за чије је грађење потрошила толике милионе, и који се градови у свету сматрају утврђењима првога реда. Према оваквом једном губитку, наш ће бити много незнатнији и лакши. Кад све то узмемо у обзир, од овог нашег пожртвовања једина корист може бити у томе што ћемо Србе тиме задовољити и што ће нам бити благодарни. Баш и кад их ово наше доброчинство не би побудило да искрено и истински пођу путем лоајалности према нама, у сваком случају, слично стању које је сад васпостављено у кнежевинама румунским, тако би и, макар само за извесно време, у Србији настало једно затишје и мир, те после тога не би имали разлога да се сваки час обраћају силама заштитницама, жалиће се на своје унутарње незгоде. Ако би се и после тога усудили да предузму какве сличне кораке за напад, царевина не би имала никаквих тешкоћа за сузбијање њихове агресивности, јер не би остало места за спрему и интервенцију, пошто би у таквом случају Срби изишли ван граница својих привилегија. С тим заједно би спласла и осионост Грка, којима су баш, за ту осионост, главни ослонац Срби. Одвајањем Срба из тога друштва, исто онако као што су недавно издвојене румунске кнежевине, Грцима би било избијено једно моћно оруђе из руку и они би били усамљени. Тиме би, пак, као што је напред објашњено било, претрпела и руска политика велики неуспех, пошто би на овај начин изгубила најмоћнију силу. А уз то би овим путем биле очуване поданичке везе Србије према Турској Царевини. Ако се узму у обзир све прилике и околности које смо од почетка овог акта довде изложили, једногласно смо дошли до сагласности да нисмо могли наћи пута и начина за категоричко и у целини одбијање захтева Срба. По нашем скромном мишљењу, према томе, при решавању овог српског питања принуђени смо поћи путем по коме бисмо имали да претрпимо што мање штете. У том смислу, а у замену за гаранције које ће се имати да обезбеде, предлажемо следећих пет начина решења овога питања: 1. Да у градовима царска војска остане, а турски барјак да се вије као што је; али пошто се Србија од њихова присуства плаши, команда над градским трупама и заповедништво над градовима да се