Prosvetni glasnik

706

Просвегни Гласник

имамо у великој мери исте обичаје, исте народне умотворине и исте у њима изражене идеале. Све то чини да исте ствари интересују скоро све делове народа, да се лако споразумевамо, и, у колико нема супротних амбиција, лако заједнички радимо. Нови заједнички живот под истом управом и законима, с истим установама, а нарочито с истом војском и школама, убрзаће и допуниће процес уједначавања. Ово тим пре што смо ми, нема сумње, у прошлости већ били једанпут једнаки и једно. Ма како се понека покрајина ограђивала кинеским зидом искључујући ћирилицу и распаљујући племенску себичност и сујету, процес стапања не може се спречити. При данашњој развијености саобраћаја, промета и духовног општења људи, уједначавање материалне и духовне културе тако је неизбежно да му се тешко могу одупрети и народи расно много различнији, географски удаљенији, и културно самосталнији него што су наша три сродна племена. географски измешана и политички сједињена. Нарочито фабричка производња, срачуната на широке потрошачке масе, потискујући све више чисто кућевну и локалну производњу. уноси све већу једноликост у живот нашег народа, и то без обзира на верске и племенске разлике. јер машина ради за све једнако. Осим тога, популаришући резултате природне науке, машина шири једно гледиште на свет које је једнако за сва племена и народе, и које уздиже људе изнад верских нетрпљивости.') Зато се с те стране не треба бојати за будућност наше националне заједнице. Данашње разлике и неједнакости могу само допринети да нови заједнички живот буде тим разноврснији и ниансама богатији, као и да међусобно подстицање и културно утркивање буде тим интенсивније. У осталом, културно и духовно униформисање није идеал ни једном просвећеном народу, па ни ми немамо разлога томе тежити. За заједнички живот не тражи се истоветност чланова заједнице, него сродност допуњена међусобним познавањем и разумевањем и навиком заједничког живота. Међу заједничким интересима који спајају људе, казали смо да је нарочито важан интерес за саму заједницу, у овом случају интерес за опште добро целе нације, а не само појединих делова. То је оно што се обично назива „национално осећање", и што од народне масе ствара једну духовну заједницу. Васпитање тога интереса има да буде главна брига не само школе и наставника, него целе националне интелигенције. Племенско ривалство, које понекад изгледа као да хоће да

. ') Отуда извесну индиферентност према конфесијама видимо по великим културним центрима, чак и међу најнижим радничким слојевима.