Prosvetni glasnik

Просветни Гласник

* ; /

релацију. У овом случају дајемо једну неодређену релацију, релацију најопштнјег карактера, јер не кажемо специално какав суд ваља направити. Релација и један податак садрже се у самом задатку, у коме се тражи да -се паправи суд. Ако испитанику одредимо да исказ суда у предикату треба да садржи једну особину одређене врсте, самим тим је у задатку дата једна одређена атрнбутивпа релација. Но опа може бити и каквог другог карактера, може бити: релација дела према целпни, врсте према роду (као п.пр. у експериментнма са „условљеном" асоциацијом); или н.пр. релација разлике у најширем смислу (разлита, супротност, диспаратност). 1 ( И кад сами доносимо суд о печему, било у исказаној било мислепој форми, имамо исту схему мпсленог механизма. II ту, нли изводимо (и усвајамо) релацију између два податка, или изводимо нов податак из релације и познатог податка. Релацпја се опда налази у самој памери да донесемо суд о нечему; податак је-то пешто, коме у свести може одговарати један опажај, представа, појам. Релацпја и овде може бити дата неодређено. пејасио, „апстрактно", у свом „интенциопалном" зачетку; као нешто што отприлике наслућујемо да ћемо помислити или исказати. Или може бити одређеинјег карактера, као када тачно знамо у коме ће се правцу кретати наша мисао, мада не знамо одређено шта ћемо баш изрећи. 2 Ни код гшкључивања није схема механизма друкчија: и ту имамо извођење релација и нових података. Код извођења закона, образаца и правила имамо такође извођење рслација. Исти је случај п код примењивања неког закона или обрасца на један посебац пример. Подвођење посебног случаја под опште правило немогуће је без претходпог увпђаља релације између случаја и правила, као што је без тога немогућа ни примена каквог обрасца на решавање једног задатка. А за успешно изве ђеље свих ових операција потребно је опо што зовемо интелигенција. До сада посматрапа схема мехаппзма пе пртшељује се само на случајеве у „теориској" области интелнгентних радља; сасвим практичне радље у обичном животу управља.ју се по истом мехапизму. Без претери1 На ову последњу смо и свели психолошку природу негативног суда („Ниједаи човек није —"). О томе види у пишчевом наведеном делу, стр. 105 и даље, а нарочито стр, 107—115. 2 О вољном моменту који претходи суду, било као угвајање задатка било као намера, и који завршава суд Т1ше што га усваја као тачан, не ммслимо овде говорити. Тако исто нећемо говорити о оној активности која је условљена задатком и која прожима све мислене процесе кроз „ тражење" до налажења решсња. У целом овом чланку не додирујемо вољну нити уопште динамичку страну интелигентне радње. Нас се овде тиче „механизам" процеса посмат| ан само са интелектуагне стране (ми смо свесни тога да је ово само једна апстракција која нам је овде била методолошки потребна). Отуда нисмо нпгде додирнули питање односа инстинкта и интелигенције, нити воље и интелигенције. 0'активности у с^ђењу каћи Ке читалац у шшчевом наЕедсном делу, стр 17—91 и 115—136.