Prosvetni glasnik
\
I
\
118 7\
Просветни Гласник
'чулно, опажајно, градиво. То су „слободне", апстраховаве релације, које најчешће за своје носноце имају вербалне симболе.' Таквих релација имамо у тестовима аналогије. опозиције, закључивања, три речи, тестова комбинације и других. И није случајно да ти тестови показују највише коредадије са општом интелигенцијом. Вербални симболи су једна велгља техничка згода код ових тестова (као и у нашем мишљењу), јер се помоћу њих релације увек могу дати издвојено од градива, „слободно"; на тај начин све њихове логичке комбинације су могуће. Да бисмо нашли кавим се релацијама испитаник, служи у.свом жишљењу, не морамо увек употребити нарочито спремљене тестове. Довољно је анаилозвати нечији писмени састав. У школској пракси нам тако често падају у очи типови задатака који обилују приређеним реченицама, 1 насупрот типова задатака са сложеним зависним реченицама. Многобројш узрочне и кондиционалне свезе на пример, ако су на свом месту, говоре нам да састављач употребл>ава у својим мислиматеже, апстрактније. релације. А њима није лако владатн. Колико је лакше кад једну ствар изложимо наративно. При том можемо мењати извесне изразе без великог логичког сукоба било са целином или са другим деловима целине. Нити ту има многоструко испреплетаних релација, које и поред те испреплетаности, морају чинити целину, н где, — аргументи, извођења, закључци, све мора бити у нужној вези. Исте типове које срећемо у писменом изражавању, налазимо и у живом говору појединаца. Имамо оне који много „приповедају" а често мало кажу. На супрот таквим наративним типовима, имамо оне који су у стању да нам ствар представе кратко, јасно и све логички повезано. Први типови и драматизују кад саопштавају. Цело излагање се састоји из диалога, у коме су прво лице: час онај који излаже ствар, час многобројна лица уплетена у историју. „Индиректним говором" се ретко служи једно неинтелигентно лице. Док код драматизације имамо више „везаних" релација, индиректан говор је „апстрактнији" у изражавању. Занимљиво је да људи у колико више старе у толико више постају „анекдотичари". На страну то што анекдоте имају код њих улогу поновног доживл>авања догађаја из прошлости, и оне служе као нека врста драматизације. Нигде драматизација, као један примитиван начин мишљења, не иг-ра толику улогу као у сновима. За снове се до скоро мислило да представљ&ју нешто нелогично. Од скора је пронађена и њихова логика. Али та логнка је сасвим примитивна и архаична. Ако психологију релација, о којој смо до сада говорили поводом питања интелигенције, применимо на психоаналнтичке наласке у области снова, можемо рећи да се мишљење у њима најчешће заснива на везаним релацијама. Према психоаналитичком схватању
1 Кад говоримо о овоме, не узимамо у обзир иеко литерарво мерило. Говоримо о општој интелигенцији а не о специалним талентима.