Prosvetni glasnik

Почетак године у прастарој култури нашега народа

55

посао напредовао целе те године. Жена која има што на разбоју помало тка, друга узме кудељу те преде, а људи упрегну волове у кола, или у саоне, па се возе. Да поменемо и чесницу, тај леп обичај нашег задружног живота. У пресну погачу умеси се сребрн новац, или никлен ако сребра нема, па зрно бела пасуља, и жита, зрно кукуруза, или се намењује једна мала љушчица од бадњака или бадњачице као да је волујски јарам, а друга као карлица за млеко. Кад се чесница дели, свако добије своје парче, и весели се ако у својм делу нађе неко од^оних обележја. Јер онај ко нађе новац биће добар домаћин и старешина у задрузи, преко целе године имаће довољно пара. Ко нађе бео пасуљ, имаће срећу код оваца, ко кукуруз, срећу са свињама, и тако редом. Негде на Бадње Вече, негде на Нову Годину иду коледари, или како се у другим крајевима зову — вешалице; иду од куће до куће и сваком домаћину у песми и здравицом желе живот и здравље а његовом дому напредак. Домаћин их дарива и части. И најпосле да поменемо да се на Божић пале ватре. Пале се на сва четири ћошка угарком од бадњака. Дечаци и млађа чељад прескачући преко ватре вичу: „И - и - и, колики мој глас толики ми у њиви клас" и друго. Пале се ватре на Божић као што се пале уочи Ивдњдана. Нема сумње да је Божић, да су дани зимске краткодневнице у прастарој култури нашега народа светковани као почетак године. Тих дана, или тачније на сам Божић, како каже народна песма: Божић иде уз улицу, те се весели, пред њим иде жарко сунце те му свијетли. Иде Божић и на свачија врата бата, доноси нам здравље и срећу, а ми се радујемо и кличемо: Весело, весело, кбледо, коледо!

* * * Са Божићем, дакле, према прастаром веровању нашега народа, почиње нова година; у ствари нов период рада. Није то први дан неког било каквог низа дана. То је први радни дан радне године, године рада и одговорности. Ево како. После Божића Сунце иде све више у вис по небеском своду, напредује, све је јаче и благотворније. Природа се буди, на Ђурђевдан се све заодева зеленим огртачем, а на Петровдан и Ивањдан Сунце је у напону своје снаге. Оно није било беспослено. Зрацима својим грејало је и снажило земљу, која је дала плод, храну и живот свему живоме под капом овом иебеском. И као што се сунце никад не одмара тако и човек, живи истим његовим животом. У пролеће узима рало и мотику, ставља семе у загрејану земљу и весели се сараднику своме и пријатељу највећем — непобедивом Сунцу. Али за свој труд и рад мора да положи рачун, још пре Петровдана и Ивањдана, пре косидбе и бербе, Сунцу, виделу небеском, на Видовдан. Занимљиво је порекло обичаја и веровања видовданских, Видовдана пре Косова, чак из оних прастарих времена кад наши стари нису још познавали Христову науку.