Prosvetni glasnik

56

Просветни гласник

Далеко на северу, на Балтичком Мору, пружа се велико острво Риген, које веже кабловима и паробродским линијама немачку обалу са Шведском. У средњем веку настањивали су га Словени. Звали су га Рујаном. У његовом главном граду, Аркуну, дизало се дивно светиште највећег словенског Бога — јаког Вида или Светевида, Свантевида, како се онда звао. У храму од чврстих огромних балвана, на посвећеном месту, налазио се његов кип са четири главе: две као да су из прсију израсле, а две као да су из рамена никле. Четири главе, јер гледа на све четири стране света. Све види и све зна јаки Вид, бог благе сунчане светлости и топлоте, Бог ватре кућног огњишта. Тако су веровали стари Словени. Видово је Сунце, Сунце које се обнавља, подмлађује, поново рађа, зими кад је мрак најјачи, кад су ноћи најдуже, да. да живота свакој травчици у пољу, семену у њиви, да огреје човека и стоку, да пробуди све што иде и гамиже, да да нове снаге свему живоме. Као сунчева зрака благ је за Словена. Аркона или Аркун био је светиште на гласу и права Мека за Словене оних времена. Са свих страна, из свих словенских земаља, чак са другог мора, долазили су Словени да од Бога Вида, непогрешног пророка, траже савета и милости. Али су се нарочито купили о његовом году, о његовој слави, негде за време жетве. Јер Бог Вид је Бог плода, усева, жетве и сваког напретка. Без Сунца, његове светлости и топлоте нема жетве. Оваквог су јаког Вида затекли Германи. После дуге и очајне борбе у којој није помогао ни белац Видов, ни алај барјак Аркунског храма, са извезеним Божјим орлом, Германи су заузели Аркун, спалили су светиште а Бога мачевима и секирама исекли на комаде, од њега направили ломачу, а Словене покрстили. О томе нам говоре древни Германски летописци. Али нам о Богу Виду и данас причају- остаци културе наших прадедова из тих прехришћанских времена, у свим словенским народима па и у Срба. Кад су Словени примили Христову науку, почели су увелико да светкују хришћанског светитеља Вида. Можда су у простоти своје душе у њему гледали свога старог Бога. Летописац Хелмхолд љути се на словенске кривоверце, али и сам увиђа да ту нема излаза и да ствар треба пропустити. И време је заиста у народу збрисало свако осећање на бога Вида, али није могло да нетрагом уништи много тога што нас потсећа на давнину. Јер је и данас име Вид везано са берићетом, са плодношћу, са сваким напретком. И данас се у многим нашим крајевима очувао древни обичај са Аркунске славе: Умеси се што већа погача па се колач стави испред себе тако да се глава не види и пита се званица: видиш ли ме? А гост одговара да га мало види (наиме домаћина заклоњеног иза колача) и пожели му да га до године, услед већег берићета, никако не види. Таквим се обредом славила жетва о Видову году. Па и данас се Вид брине за усеве. За све што се посеје, каже с да треба да никне до Видовдана. А ако никне доцније никаквог рода неће бити. Јер народна песма каже: Дође Виде да обиђе њиве. Што је никло да је жито, а што није и да није!