Prosvetni glasnik

367

На овај начин сазнајемо да за све што смо имамо да захвалимо заједници: за телесну егзистенцију —■ родитељској, за почетни развитак —породичној, за целокупан даљи свој духовни развитак, за своје знање и мишљење, осећање, вољу и поступање народној заједници и општењу с њеним вредностима. Издвајање од народне заједнице или кидање с њом немогућно је. Ко то покушава, тешко уназађује себе и друге. Он несвесно ствара себи ипак нову, нереалну, фиктивну и смушену заједницу, тако да кажем, заједницу отпадника. Исто тако и они, који мисле да могу мимоићи свој народ, па одричу припадност њему и тврде да су чланови неке интернационалне или општечовечанске заједнице — лебде у ваздуху. Из овог сазнања произлази пресудна особеност за исправност у чланству заједнице, тј, осећање одговорности. Кад се правилно схвати, одговорност није појединачно обележје, атрибут, него суштина, супстанција, човекова бића. Кроз њу се изражава његова самосталност и служба, његова слобода и везаност, његов однос према другим људима, према народу, човечанству и Богу; у њој се садржи све оно што човека разликује од других створења као и оно што га доводи у везу с њима. Недостатак осећања одговорности код њених чланова најтеже погађа народну заједницу. Зар треба да вам нарочито скрећем пажњу да је недостатак тога осећања био главни разлог за све несрећне прилике у нашој доскорашњој држави и за њен слом? Исти недостатак је највећа сметња да савладамо и тешкоће садашњости. Осећање одговорности покреће на активност унутрашњег судију сваког појединца, оживљује и јача савест; без тога осећања савест утрне, каткад толико, да кажемо да је и нема, а такво стање показује невероватну подивљалост. Кад је реч о одговорности у служби народу као целини, можемо говорити о националној савести. Све ове особености (национална свест, национално осећање, држање и савест) сједињују се у националну част, највиши облик части. Ко њу има, он свој лични понос, лично достојанство, личну срећу, па и сву своју духовну и телесну егзистенцију везује нераздвојно за част свога народа, управља се по томе и готов је на тешке жртве, и на највећу жртву, на полагање свога живота. Тек за таквог члана народне заједнице можемо рећи да је национално васпитан. Постиже ли се то неком посебном врстом васпитања, неким нарочитим васпитним обликом који се придаје редовном васпитању? — Не. Ако хоћете, сто пута не. Нема разних васпитања. Национално васпитање није ни посебан облик, ни посебна метода, ни посебни циљ васпитања. Кад би тако било, значило би да су га људи измислили и унели у заједницу, да га