Prosvetni glasnik

466

Просветни гласник

најсавршенији начин изражава идеје старости, материнства и хладаоће; она остављају дубоку и неизгладиму импресију на гледаоца. Приликом контемплације тих дела чула нису довољна; ту улази још један нов и капиталан фактор, а то је уосећањ^ (ЕтГОМип^). Помоћу њега ми се идентификујемо са том стар И цом, са том мајком ,са тим брачним паром сиротих људи који дрхте од хладноће; ми постајемо те личности кроз имитирање њц Х ових ставова, њихових израза лица, њихових унутрашњих зб^вања. Јер, то је једини начин да их разумемо, да осетимо њихов живот којн ми, тако, са њима заједно живимо. Тај акт уосећања важи уопште за цео наш однос са светом, било да се он одно си на жива бића или мртве ствари. Отуда, између осталог, ми наа И вамо једно дрво „жалосна врба", иако оно то, објективно, није; отуда кажемо да се поточић „жури", да је стена „горда" итд_ Без тога акта уосећања или тачније речено, имитирања, пос'(- а ј ања оног што гледамо или слушамо, немогуће је схватити наш однос са светом, а још мање једно уметничко дело. Тај однос је, дакле, чисто антропоморфолошки. Оно што га у односу на ум ехН ост специјално карактерише, то је дубоко емоционални одјек, који при контемплацији уметничких дела осећамо. Обичан човек ужива у лепим, уметничким делима не питајући се зашто му се т а дела допадају, зашто он у њима ужива. Естетичару, једино, ПЈ) Ипа д а право да се овим проблемом бави. И ми смо покушали да, у овом чланку, иако у најкраћим потезима, дамо његово решење и П окажемо разлику између досадашњег филозофског и дан а шњег научног схватања тог проблема. Д-р М. Борисављеви^