Prosvetni glasnik

444

Просветни гласник

битнији узрок немачког пораза 1918. Када су немачки војници побеђивали на свима фронтовима, а нарочито у Русији, латио се Јеврејин у Немачкој свога заводничког „просвећивања" тврдећи и доказујући радницима, сељацима и војницима: „Ви се у овоме рату борите, радите и гладујете за капитализам и милитаризам, а тиме се борите за своје властите противнике. Поседници и индустријалци воде овај рат за свој капитал и свој добитак. Али то су они исти експлоататори који вас, раднике и сељаке,гуле и дозвољавају да кулучите и гладујете. Да сте ви политички паметнији, ви бисте одбацили оружје, обуставили рад, саботирали оружање, штрајковали у фабрикама муниције! Јер када би тада капиталистичка класа изгубила свој рат, победио би народ радника на свима линијама!" Ово јеврејско хушкање довело је, као што је познато, до штрајка међу радницима муниције, до црвених побуна и напослетку до општих револта у новембру 1918. Резултат, наравно, није била победа него страшан пораз немачког народа, који је своју слабост годинама морао да трпи и окајава. С друге стране Јевреји у Немачкој су дошли до своје победе, јер су врло брзо добили у своје руке капитал, против кога се тобоже борило, а тиме и привреду и посед. Јевреји су се увек у својој историји показали као људи који „вечно убеђују у истину, а увек лажу". И још један последњи пример као доказ за народносну стваралачку снагу, која стално остаје иста у односу на поједини практични циљ. Тако каже даље Розенберг (стр. 453): „Једном је сањао кордијски дух на Средоземном мору у Јелади о близини супца, о лету људи преко Олимпа. Ова чежња створила је драму о Икару. И она је умрла као он, да би се на другом месту вратила у живот. Сањарећи слао је човек сунчане виле и амазонке кроз ваздух при бури и лошем времену, видео Валкире како се изнад њега гоне и преносио себе самог у бескрајно пространу Валхалу. Исконска чежња поста слика у Виланду ковачу, нестаде још једном, да би у Леонардовој соби поново оживела. Из слике песникове постаде воља која се практично оваплотила. Јако човечанство већ је било ухватило природу и вребало јој законе са погледом господарским који служи. Али још увек је било сувише рано. Четири стотине година доцније латили су се тога опорог проблема исти они, који су сањали о лету човека. Материја је овога пута била савладана, плански скупљена у укроћену енергију, нађена моторна снага која гони напред. И једног дана полете ваздухом сјајна, брза и за управљање способна сребрна ваздушна лађа, као остварени сан многих хиљада година. Облици остварења били су друкчији