Prosvetni glasnik

КОНЦЕНТРАЦИЈА НАСТАВЕ

ШКОЛСКИ ЖИВОТ И РАД У ИЗГРАДЊИ НАШЕГ ЧОВЕКА „Битно је да се каже што се мисли, да се зкаде што се хоће и да се чини што се мора." Реформа наше средње школе не зависи толико од промене наставног градива, колико од промене духа иначина којим се оно обрађује, од промене принципа који одређују васпитни рад. Наша је средња школа била Бише институт пустога сабирања знања неголи школа живота и рада, ма да се без престанка понављала лозинка: поп зсћо1ае зес! уИае сИбСшиб. Уз ретке изузетке она је имала углавном рецептиван карактер, једва је што могла учинити за буђење продуктивних снага. Крећући се више у сфери чисто теориског интереса, она се готово изгубила у модерној смеси, у глибу интелектуализма и његовим по цело васпитање штетним последицама. У своме се раду више држала нечег спољњег него властитог, па је ово наметање страног за идеал ослабило сасвим интерес за нашу особину, прикрило све добро што је у нама самима, одузело вољу да то добро искажемо и за нашу и општу корист израдимо. Догодило се што се морало догодити, јер је школа изгубила пут који води извору наше народне снаге- Тако је наша средња школа занемарила моралне императизе нашег народног огњишта, остављала срце хладно, а вољу млитавом. Потребе културне дозревају, истина, најпре на врховима друштва, у горњим врстама његовим, те добијају своје остварење у културним установама, али снагу своју и животни замах могу црпсти само онда ако се укорене у народну душу. Без те везе оне само вегетирају или се вештачки одржавају. На нашој средњој школи је да схвати овај захтев, да се приближи куцају народнога била, јер се само на њему може огрејати и освежити, имати свој прави живот. Нашу би школу требало с методске стране задахнути новим духом према опробаним најновијим тековинама педагошке науке. Но језгра реформе у смислу животног стварања стоји у идеји модерног наставника, јер се само његовим радом може мртво слово претворити у живо дело. Ваља све из нас самих створити ПросЕетни гласник бр. 10 3