Prosvetni glasnik

566

Просветни гласник

душе једног ретког човека. Несумњиво је познавао и Италију и Холанђане, али све што је научио дао је у духу свога времена и средине у којој је живео. Интерес српског бидермајера сконцентрише се више но игде на човека и непосредну околину. И Даниел је умео да да невероватну поезију овог најужег круга збивања. Човек који је чезнео за најширим сазнањима света и који је остао у ситном милијеу! Зар ннсу њему сродне најдрагоценије странице Љубе Ненадовића или најинтимније инспирације Змајеве? У погледу колорита и интимног расположења има лепих квалитета и Јован Исајловић. Можда је у концепцији и нешто слободнији. У портрету девојке, обучене у тадашњу грађанску нашу ношњу, он крај ње поставља руковет ружа, а у позадини иза завесе тамо је већ расположење сутона. То расположење природе у српском сликарству доноси романтични покрет. И у српском сликарству осећамо нешто слично Бранковом Стражилову. Зар и Љубомир Александровић не отвара нове видике са својом Берачицом, стављено и у сред природе и са позадином магловитих планина? Сунце и дискретне сенке, осетљивији валери и право расположење како модела, тако и предела! После бежања бидермајера у породични кутак, долази ново бежање у природу и прошлост. Димитрије Аврамовић, по фактури час уздржани класик, час изразити ученик Амерлинга и Валдмилера, по идејама је романтик. Он се одушевљава нашим средњевековним манастирима и обилази Атос, Хиландар! Један од занешених путника, као Сарајлија. Павле Симић слика у манастиру Кувеждину живот и дела Немањића. Радонић обрађује смрт младог цара Урошг скоро шекспировском концепцијом. И један и други одушевљавају се Италијом и њеним ремекделима. Али док је први колориста, други је мајстор чврстога облика. Обојица су велики мајстори портрета са извесном лежерном рутином и академском ученошћу која је својствена већ половини столећа. Радонић је пандан Лазе Костића у сликарству по свом трагичном темпераменту. Али Ђура Јакшић је јединствени и најизразитити наш романтик како у иоезији, тако и у сликарству- Страствен и осећајан он уме да постави драмску композицију, уме да супротстави контрасте. Сав је у напетости свога темперамента. Као такав не обичан поклоник Рембранта и Каравађа. Можда је и сувише лежеран и немиран у цртежу. Поред богате маште и снажне експресије он сав живи у боји и тону. Није претерано ако се за њега вели да је наш Делакроа и Гоја. Српска романтична школа, око половине XIX века, остаје несумњиво један сјајан доживљај, али нигде се није испољила