Prosvetni glasnik

568

Просветни гласник

у декоративни академски маиир, који остаје привлачан. Зар није то заиста Парнас у нашем сликарству? Марко Мурат, сликар светлости и ваздуха и топлих облика, — Риста Вукановић, сав треперљив у сенци ватре, и Стева Алексић, снажно декомпонованим облицима у мрљама тамнијих гама, су наши импресионисти на крају столећа, са много поезије и озбиљности. Са Надеждом Петровић и Костом Миличевићем јавља се сва ватра и нада новога века- Велика надахнућа и чежње и слутње. Последњи јесењи дани једне велике епохе обнове у свој својој немирној ветровитој усковитланости и тренутци пуни душевног расположења. Из даље перспективе гледане, ствари се повезују у ретко испреплетени континуитет једне српске школе. Јер у том сликарству се крије један добар комад српске душе. Дубоко озбиљно, стојички смело у свом основном расположењу, оно само понекад пропушта немарну љупкост или нежност, као сунчеве зраке иза облака. Нема код нас оног злогласног сентимеитализма из остале Европе, док фантазију и чежње опхрвава најчешће горчина стварности. Интимни реализам и због тога прожима у суштини став нашег сликара скоро кроз цели XIX век. Ђорђе Мано-Зиси