Prosvetni glasnik

V

ГЈсезија Светислава Стефановић!

21

Летопис Матице српске донео је још два симпатична осврта на Стефановићеву поезију: први из пера песника Јована Храниловића, поводом прве збирке Песама; други из пера приповедача и есејисте Милана Будисављевића, поводом друге збирке. Док је Марко .Цар дао заокругљен есеј,.у коме је оцртао делокупан песнички лик Свет. Стефановића, дотле су се Храниловић и Будисављевић ограничили само на приказивање појединих збирки. Хрдниловић сматра Стефановића за „песника приметно фина укуса", у чијој је поезији „најлепше и најјаче развијена елегична жица". Храниловић указује на „цели низ с неколико уметничких потеза у целину састављених елегичних слика и успомена." Дубље и исцрпније од Храниловића ушао је у анализу Сгефановићеве поезије Милан Будисављевић, један од малобројних добронамерних и позитивних критичара- из наше старије гене: рације. По јачини Стефановићеве песничке индивидуалности вели Будисављевић — „усудили бисмо се уврстити га већ сада у онај мали број наших великих уметника-пеоника, који крећу; напред нашим идејама о свету и животу. Његош — Бранко —• Јакшић — Змај — Лаза — Војислав, то су оне велике карике у ланцу наше културне еволуције... Код Стефановића се већ сада опажа јасно она тежња, оно трзање ка напретку, и ми — после -у нас неуспелих покушаја „симболизма" и „декаденце" — радо верујемо и у будући успех тог Стефановићевог племенитог настојања." У своме чланку, Милан Будисављевић је повукао заним.љиву паралелу између Војислава Ј. Илића и Стефановића: „Во•јислав је пасиван, — Стефановић активан; онај више негативан, овај позитиван; елегичност Војислављева опомиње вас на суморност јесењског днева, иза којег с песником слутите мртву зиму, — елегичност Стефановићева слична је суморности раног -пролећа, иза којег се с песником надате и верујете доласку лета. •Ово ми је било потребно да још једном истакнем, како у Стефановићу видим корак напред у досадашњој нашој поезији." Од осталих тадашњих наших књижевних критичара споменућемо још само Владимира Ћоровића, који је такође дао повољан суд о Стефановићевој поезији. Премда је Ћоровић тада био још сасвим млад човек, студент филозофије на Бечком универзитету, његово је мишљење карактеристично као рефлекс расположења тадашње српске академске омладине, која је на сед-