Prosvetni glasnik

Први просветитељ Карађорђеве Србије 113

и бране крваво извојевану земљу од вековних непријатеља Србије и Српства. Да је Доситеј до 1813 остао у животу, ко зна да ли би дошло до погрешног разумевања и неразумног тумачења осме тачке Букурешког уговора и да л-и би народне старешине напустиле земљу и оставиле народ обезглављен, без правога народног вођства, који би га заштитио у невољи, од гоњења и страдања, такорећи на милост и немилост Турцима? Можда би се избегла и сама катастрофа? Можда би велике силе интервенисале и допринеле да дође до неког компромисног решења, у смислу унутарње аутономије Србије, баш на бази оне фаталне осме тачке Букурешког угоЕора? Колико је било животне снаге и племените енергије у староме Доситеју показује околиост да је он — иако је тачно предосећао да му се крај све више приближава — још увек мислио не само на даљу судбину Србије, него и на правилан развој српске књижевности и науке. Између осталога, препоручивао је својим сарадницима да се неизоставно преведе „али просто, чисто српски" Мармонтелов „Телемах", умна и благородна књига која „може многима корисна бити". Поред свакодневних разговора, које је имао са својим сарадницима у Министарству просвете и са народним старешинама у Совјету, Доситеј је, својом дрхтавом старачком руком, све до последњих дана, водио обилату преписку са својим пријатељима. Али му је писање падало свакога дана све теже и, у своме последњем писму, он се жали једноме своме старом пријатељу: „А што ми сад тако живо и топло напомињете, поштедите ме, молим вас; тиме ме доводите к сажаљењу што нисам у стању јоште штогод учинити. Несити смо у нашим жељама. Дневи се и године поткраћују, тело изнеможе, а душа би јоште нешто хтела." Песник Карађорђевог устанка, Сима Милутиновић-Сарајлија, у другој књизи сзоје „Сербијанке", дирљиво описује последњу јавну свечаност, којој је присуствовао Доситеј. То је било 10 фебруара 1811, у Београду. Већ сасвим изнемогао, први министар просвете нове српске државе није више могао да јаше на коњу, као остали министри и саветници, није више могао ни пешке да ■ иде, него је морао да се вози на обичним таљигама. У малој престоници сељачке, народњачке Србије нису се могле наћи ни једне кочије за министра просвете! Али, Доситеј се није стидео да се