Prosvetni glasnik

Васпитање школских заједница

121

пору и добре навике. Он неће само тражити, налазити и видети дечје недостатке и на њих се обарати овим или оним начином, већ ће тежити да обнови, поправи и усаврши њихове моралне одлике. Искорењујући рђаве појаве, он ће их предупређивати, будећи код васпитаника не само страх одговорности, колико страх прекора савести, осећање незадовољства собом и презира сопствених поступака — (кајање). Ваепитачи не амеју да забораве оправданост оне истине која важи не само за децу већ и за одрасле, да човек често буде рђав само зато што му нико у животу никад није говорио да је добар. Појмљиво је, да за успешан рад, васпитач мора владати многим предусловима и добро познавати одређене васпитачке мере и поступке. Поред педагошког такта, он мора имати довољно теоријске спреме, довољно опробаног искуства и педагошке праксе. Поред овога, онај ко хоће да води заједницу и да је васпитава мора, пре свега, бити сам добро васпитан, да у сваком поступку, на сваком кораку свог пословања покаже вољу за самоваспитањем и даљим усавршавањем. Он мора имати љубави према деци. Ако педагог искрено жели да сазна од поверене му омладине њихове мисли, уверења и идеје; ако затражи да његови васпитаници мисле, осећају и раде онако како то он жели — онда је неопходно, да он пре свега и изнад свега воли децу, омладину, коју ће он снагом свога моралног ауторитета, неосетно потчинити своме воћству. Никакав васпитачев рад без љубави његове према деци и без његове способности да се уме спустити до нивоа њихових душевних моћи — нема позитивних и трајнијих резултата. Овакви васпитачи стекну код својих васпитапика репутацију добрих строгих, објективних, преких, пргавих или џандрљтеих особа, али у основи не постижу никакво уважење или нарочито поштовање. Разредна заједница им се покорава, али само као званичној особи, не ценећи њихов ауторитет, нити њихову васпитачку вредност и снагу. II Успех дакле васпитног послов.ања у једном васпитном заводу, школа или разреду зависи, пре свега, од васпигачеве личносга,