Prosvetni glasnik

Белешке

■129

само је продубљивање Шилерових мисли које се могу нзћи у писмима о естетском васпитању људи. Као и Шилер, и он везује уметност и морал и оштро одбија изреку „уметност је морално индиферентна". Овде писац наводи Хербартове речи: „Учинити да васпитаник сам себе нађе, бирајући добро, одбацујући рђаво, то или ништа јесте образовање карактера. Ово уздизање до самосвесне личности треба без сумње да се изврши у души васпитаника и његовом властитом делатношћу; било би бесмислено кад би васпитач хтео да створи праву суштину снаге за то и да је улије у душу другога!" С овим речима слаже се потпуно и делатност Хербарта као домаћег учитеља. Пребацивали су му затим да не познаје разлику између душе одраслога и дечије душе. На ово писац наводи његове речи: „Зар се не види растојање између детета и одраслога? Та људи не умеју ни женски стил да подражавају, а још много мање дечији!" (Увод у општу педагогију). Пребацивали су му да препоручује смртно досадан начин наставе. Писац опет наводи Хербартове речи: „Бити досадан, то је најгори грех наставе!" А осим тога Хербарт нигде није препоручивао један „начин наставе", напротив, увек је наглашавао да је за сваког наставника и сваког ученика важан други почетак, други начин, па чак и други циљ. Покрет за реформу школе, с краја 19. века, сматрао је да треба да изнесе своје циљеве у „борби против Хербарта" против досадне „школе учења и дрила", која се исцрпљује у правилима, учењу напамет, моралисању и неговању лажног самољубља и лажног интелектуалистичког штреберства, за коју су оптуживали Хербарта. Идеје о праву личности и заједнице владале су духовима; развијање снага постало је опет главни циљ васпитања. А ко је пре смрти идеализма тако енергично захтевао развијање снага и учинио га основом опширних предлога за реформу школе? — То је био баш Хербарт! Хербарт је сам рекао да ће карактер, кога образује једино делање властитом вољом, или остати слаб или постати изопачен, ако је надзор сувише жив и траје сувише дуго. — Он хоће да потстакне уиутрашњу активност. „По себи непријатан и тежак је сваки начин понашања, који слушаоца чини само пасивним и од њега захтева мучно порицање своје властите покретљивости." Многа места из његових педагошких дела, а нарочито из мањих публикација могла би се навести, где су унапред дата начела духовне радне школе. И када он каже: „Многи полуодрасли дечаци пре се доводе у ред код занатлије или трговца или код економа него у школи", зар то не потсећа на Кершенштајнера и још модерније реформаторе? Многи су доцније прихватили његово схватање да је живот на селу од велике користи за васпитање, да дружење са пастирима, сељацима, ловцима, дрвосечама и њиховом децом доноси са собом најбољи развитак људског духа. Много се може сакупити за оправдану страну покрета „који полази од детета" из Хербартових дела. Он је захтевао научну психологију, потстакао је психолошку патологију деце, он сматра неопходним тачније