Prosvetni glasnik

т

Просветни гл&нш

испитнвање индивидуалних диференција, носебннх обдарености, ученичких типова, темперамената, способности схватања постојеће маште и телесних диспозиција. „Приликом таквих посматрања", вели Хербарт, „још ће се делом приметити ритам духовног покрета, делом квалитет мисаоне залихе код васпитаника, и према свему томе ће се одредити како материја, тако и облик наставе," Он предлаже оштре и одлучне мере за поправљање школа, нарочито гимказија: престати с „дрилом" учења, започети с Хомером из разлога дечије психологије, прво читати писце па тек доцније граматику, учити језике уливањем језичног осећања слободним и неупадљивим понављањем. Али не само за језике, већ и за остале предмете, -нарочито математику, предлаже он важне и нове, делом ни до данас не изведене, поправке наставе. У два правца није се до сада увидео Хербартов значај, или бар у досадашњој литератури није довољно истакнут. Један је његово особено и дубоко аксиолошко образложење васпитања за духовну „многостраност", и захтев у вези с тим увек поновљен, да се све мере васпитања управе на добијање унутрашње активности. Оба начела могу данас, гледана у новој светлости, поред других да постану путоказом за будућу реформу која ће школу захватити до дубине. Писац овог чланка сматра да нема ни једног великог мислиоца који је у свако доба био толико несхваћен и стога остао без икаквог дејства у намераваном правцу, као Хербарт. Али што су њега учинили одговорним, чак кривим баш за такве једностраности и погрешке организације, чак глупости против којнх се он целога живота борио, против којих је саградио целу своју мисаону зграду једне педагошке науке, то изгледа исувише незаслужена награда. И да су доцнији реформатори немачке школе читали њега самог, уместо његове следбенике и оне који су, схвативши га погрешно, примењивали и распростирали, видели би да једва да постоји и један захтев за који не би могли наћи у Хербарту ауторитативан доказ и често опширно образложење. Да су читали Хербарта они би могли још више, а много што шта још убедљивије и јасније да кажу против школе Хербартоваца, у коју је примљено и санкцнонисано толико из претхербартовог времена. И борба око реформе могла је бити потпунија и много боље вођена аргументима из Хербартових дела. „Јер," завршава писац, „највећи реформатор школе кога смо имали, јесте Хербарт".

ОБРАЂИВАЊЕ ПАДЕЖА О овом питању које у методици наст.аве немачког језика претставља приличну тешкоћу, даје позната германнсткиња др Изабела Биро у часогшсу Немачке академије у Минхеку >Веи1бсћип1егпсћ4 1т АизЈапд« (септ. окт. 1942) извесне сугестије које ће многим наставницима немачког језика бити од користи приликом решавања овог питања, или ће их бар потстаћи на дискусију о тој ствари. Јер у настави страних језика постоје многа пи-