Prosvetni glasnik

74

Просветви гласник

велико питање о суштини мађије — која значи више него нагон за сазнањем — о њеним опасностима и њеном животном значају. Такав један одгоеор приправљало је немачко доба бШгт-а и Бгап^-а, доба поновног цветања немачког ирационализма, који је у својој најдубљој оонови био хрвање за оним што стоји изнад људског разума. Насупрот Лесингу претставнике периоде бШгт-а и Бгап§-а баш су нарочито привлачили титантско-демонски предмети. Али млади људи, који су се тада поред и после Гетеа лаћали „старе игре луткама" која им је звучала необично блиско, остајали су при спољашњем, морализаторском или сентименталном схватању. Наиме, зашто човек са толико даровитости и тако отворена, јака али ипак мека срца мора пасти ђаволу у шаке и већ на земљи бити сматран као изгубљен, натоварити на себе најтежу кривицу и растрган умрети? Стварни претставници б!игт-а и Огап^-а, пфалцески песник и сликар Фридрих Милер, са својом недовршеном драмом „Фаустов живот" 1778, Балтичашш Рајнхолд Ленц и Франкфуртжани« Макс Клингер са својим романом „Фаустов живот, подвизи и пут у пакао" 1791, свн су они сматрали да се само по себи разуме, да је плаховити наго« за истином само једна страст поред друшх и да човек, у коме кипте страсти, може сагорети свој живот као леп ватромет. Штета за њ, али ипак живот какав би се уствари желео провести! Оно што сноси криеицу за пропаст јунакову, јесу баш злокобне границе људске природе или отпор несравњено велике већине према великом појединцу, али тако исто и зли утицаји пакленога партнера. Милеров „Фауст", одломак, који је непотпун и објављен, циљао је на морално спасење Фаустово. Његов Фауст је јунак живота, „велики човек који је осећао све своје снаге, осећао узду коју су му срећа и судбина наметнули, а коју је желео радо раскинути, тражећи средства и пута; ко}и има довољно храбрости да све прегази што би му стало на пут и што га је хтело спречити; који има довољно жара у својим грудима да се у љубави веже с ђаволом, који иступа према њему отворено и с поверењем". Јер „има тренутака у животу, ко их није имао, кад срце само себе премаши и кад најидеалнији, најбољи човек, и поред све праеедности и закона, апсолутно самог себе превазиђе." Утувимо смисао ове Милерове поеме: Он хоће да нечувени подвиг зајед-