Prosvetni glasnik

232

Просветни гласник

?о је свакако и био, па је према томе тачно и истина да му је та демагошка црта диктирала да не напушта Србију 1813 год. када је први устанак био угушен. Када је после слома 1813 г. Карађорђе с многим старешинама пребегао у Аустрију и одатле даље у Русију, Милош није хтео да пође с њима само зато што је осетио две ствари: да угушивање устанка није дефинитивна ликвидација једног народног покрета, јер да српски народ у београдском пашалуку још није рекао своју последњу реч, и друго: осећао је да је непопуларно бежати од народа када је он у невољи. Можда је то помало и строг суд према Милошу, што остављамо укусу или схватању, али је чињеница да је Милош тим својим поступком створио себи један извесни морално-политички капитал који му је много помогао у његовој каснијој активности. Уочио је одмах врло добро да је Србин пре устанка био бесправна раја, коме није био сигуран ни живот ни имање. Не компликовати и тако једноставно видети судбину своју и свога народа, значило је проблем поставити правилно, из чега је онда било лакше извлачити и правилне конзеквенце. Требало је зато осигурати Србину најелементарнију лнчну безбедност. Али кошен том судбоносном Србиновом потребом и понесен том епохалном и историском задаћом, увидео је да живи у једном, добу и да припада једном малом народу, који не може сва права једног народа да отме него да мора дозволити да му се које право и поклони. За такво помало реално, помало утилитарно, али за ондашње време и за ондашње српске прилике свакако оправдано и паметно становиште, Милош је био као створен и био је човек времена. Ако је Турска већ у првим деценијама XIX. века за европске велможе, а специјално за Русију, била болесник на Босфору, није она то била свакако за Милошеве Србе. Турска је у то доба била још толико снажна да је за Побуњене — али и истрошене и искрвављене — Србе претстављала неравна противника. С таквим противником ваљало је имати смисла за тактику. Није се могло с једном империјом грмети, стално с руком на јатагану, него ју је ваљало по који пут и молити па и о поданичкој лојалности уверавати. Ма колико да је био у својој државној творевини нескрупулозан деспот, према Турцима је био све друго само не конзеквентан. Час је имао према њима став