Prosvetni glasnik

382

Просветни гласник

1936 године: „Нзставник мора да се одрекне тога да поучава и васпитава са становишта одраслога, он мора напротив да се труди да докучи детвњу душу и да се са што је могуће тананијим осећањем пр.илагоди у својим методама ступњевима узраста и развоја детета, закону који влада човеком." — На тај начин наставник пре свега долази у један нови драгоцени човечански однос према ђаку. Овај га доживљује као онога који чини да се његсво делање повећава и постаје вреднијим. Тако се ученик испуњава осећањем захвалности и другарства према својим наставницима. Тако настају најдрагоценија осећања међусобног поштовања и наставник ће све више примити црте које се захтевају од омладинског вође. Омладинсш вођа мора у суштини бити нешто сасвим друго него што је то претпостављени и командант за своју момчад. Он мора да буде најбољи међу себи равнима, онај који оно што захтева од других прво захтева од себе самог и то сам и извршава. Он мора увек изнова да доказује своју надмоћност, дакле свакодневно поново да задобија ранг вође. Тиме је потврђена прастара педагошка истина свих народа, да је пример од највећег васпитног значаја. Такав омладинсми вођа задобија душе и подиже их, остављајући сваком своју част, јер он зна да она сачињава најплеменитије језгро личности у људском створењу. Ако повреди ово, или својим понашањем отуп« осећање части, онда он за ученика није више васпитач већ сотона. Једном је вођа радне службе Рајха тачно рекао: „Ко нема осећања за част других, томе већином недостаје и осећање за властиту част." Ако је истина да се само у заједници може васпитати за заједницу, онда је исто тако истина да се само овим васпитањем у заједницн лични живот појединца може правилно да развије и да доспе до своје вредности. Тако ће најпоузданије и непосредно научити зашта је дошао на овај свет, да је његовб одређење да живи и за друге. Пред овом одговорношћу морају пасти самовоља и саможивост. И када је, тако завршава писац, под сунцем ове највише одговорности, лични живот доспео до свог пуног вредносног садржаја, тада, и тек тада сме он у крајњем смислу да самоодговорно узме свој живот у властите руке. < Д. Г.