Prosvetni glasnik

Духовни лик Богдана Поп-овића

75

жања и патриотизма, међутим, нема никакве везе. Што њих креће, то није патриотизам, но шовинизам; а то је нешто сасвим друго; нема, шта више, ствари тако супротних једна другој као што су патриотизам и шовинизам. Патриотизам је увек скопчан са жртвама, а шовинизам увек годи сујети; по том ћете их вазда моћи тачно познати и тачно разликовати. Кад људи хвале неко књижевно дело стога што је оно у њиховој земљи писано (тачније, што су они пишчеви земљаци), и само стога, јасно је да они *то могу чинити само. зато што то годи њиховој сујети; то је шовинизам. Патриотизам, напротив, тражи да човек има одважности да оно што не ваља, када год то захтева опште добро, ррогласи као рђаво, па ма зато и навукао на себе тренутно нерасположење људи, или нешто јаче...; разлика горе повучена потврђује се и овде. Људи, дакле, који мисле да би строга искреност наудила нашој младој књижевности, жртва су не патриотске но шовинистичке самообмане. Патриотизам и слободан књижевни укус нису ни у колико у опреци с другим, као што доказује пример оног немачког војника о коме говори Гос, кога су под бедемима париским нашли мртва, с једним примерком Мисеових песама у његовој пруској блузи. Обим и овакЕим начином писања нашли су се погођени у најосетљивије место сви они који су под маском патриотизма гајили шовинистичка осећања према свему оном што није било српско. У нашој још примитивној и културно неразвијеној средиии овако смело и одлучно устајање против шовинизма значило је у очима необавештене публике исто што и устајање против наше „отачаствене књижевности" и националне културе уопште. Лични противници Богдана Поповића искористили су недовољну обавештеност наше широке читалачке публике у своје себичне сврхе и настојавали су, не бирајући средства у својој нелепој борби, да га прикажу нашој јавности као космополиту и интернационалисту, а у даљој линији и као неродољубивог пресађивача страних образаца и туђинског духа у нашу домаћу књижевност. Случај Богдана Поповића је скоро истоветан са случајем Илариона Руварца. Као што је Руварац, својом мушком и смелом борбом против шовинизма у нашој националној науци постао оснивач нове критичке школе у српској историографији, тако је Поповић својом борбом против шовинизма у нашој домаћој књижевности постао оснивач модерне српске књижевне критике. Као свака радикалнија реформа, тако су и ове значајне и далекосежне реформе Илариона Руварца и Богдана Поповића изазвале отпор и противљење свих реакционарних елемената. Зато што се Руварац усудио да оспори историску веродостојност