Prosvetni glasnik
76
Лроевеит гласник
народног предања у погледу тобожне издаје Вука Бранковића на Косову — да споменемо само овај један детаљ, поред толиких других — проглашен је за хулитеља народних светиња и за рушитеља народних идеала од стране наших шовинистичких историописаца, који су оспоравали да је историја наука и да су за једног озбиљног историчара историски извори далеко значајнији од народног предања. Треба само упоредити нападаје на Руварца са нападајима на Богдана Поповића, па ће се одмах јасно видети да су инспирисани истим осећањима и написани истим стилом и језиком. Они су, у већини случајева, плод шовинистичке нетрпељивости и културне незрелости. га У оквиру ове сажете и непотпуне расправице неће бити могуће обухватити целокупан јавни рад Богдана Поповића на свима секторима његове плодне, успешне и многоструке делатности. Биће сасвим довољно ако се само узгред додирне оно штс је битно и од ширега општега значаја. А они који буду данассутра писали биографију Богдана Поповића имаће лепу и часн}. дужност да прате његов рад из године у годину, из деценије у деценију, да прикажу и оцене резултате његових напора на свима секторима његове књижевне и научне, васпитачке и друштвене активности, да сведу биланс тога дугогодишњег неуморног рада и да — из потребне историске перспективе — пруже праведан и објективан суд о укупној вредности, плодоносном стваралачком утицају и културно-историском значају Поповићевих прегнућа и стремљења. Најкрупнија студија Богдана Поповића несумњиво је његова позната студија Бомарше, објављивана у одломцима по часописима, а у целини међу редовним издањима Српске књижевне задруге (1925, књига 188). Писац је овај свој рад назвао „психолошком и књижевном студијом", али она није само то: она је истовремено и културно-историска, и социолошко-историска. У њој је Поповић дао много више него само биографију Бомаршеову, много више него само књижевну анализу његових Мемоара, његовог Севиљског' берберина и његове Фигарове женидбе. Говорећи о Бомаршеу, Поповић даје карактеристику чита-