Prosvetni glasnik
88
Просвег" I гласник лС
Даничићев наследник на књижевној катедри био је Јован Бошковић, такође заслужни филолог и спреман лингвист, али са још слабијим интересовање .м < књижевност. Он естетику уопште није предавао, књижевност врло мало и ретко, али је затб филологији и лингвистици поклонио особиту пажњу и предавао је са правом научничком страшћу. И Даничић и Бошковић, обојица изразити Вуковци, знатно су допринели потпуној победи Вукових реформаторских настојања, створили су читав кадар солидних младих научника и основали филолошку школу и у нашој историографији и књижевној критици. Али, као што се то обично дешава, њихови ученици и следбеници отерали су у крај-] ност, постали су језички пуристи и филистри, тако да су изазвали разумљиву реакцију и огорчену борбу између два завађепа тлбора. После Бошковића књижевну катедру заузео је један од највећих научника српских, Стојан Новаковић. Он је многоструко заслужан и за филологију и лингвистику, и за политичку, културну и књижевну историју, па чак и за правне и друштвене науке. Пошто наши тадашњи студенти, у великој већини, нису владали у довољној мери толико потребним познавањем бар једног светског језика, то је Новаковић превео познату Шерову Општу историју књижевности, у то доба најбољи немачки уџбеник за студенте светске књижевности. Овај Новаковићев превод је корисно послужио неколиким нараштајима наше универзитетске омладине, а донекле и осталој нашој образованој публици. Као професор Велике школе, Стојан Новаковић је увидео да је у обостраном интересу и .-.ауке и ђака да се књижезност одвоји од филологије, тако да убудуће један професор, филолог и лингвиста по струци, предаје филологију и лингвистику, а други професор, историчар књижевности по струци, да предаје историју књижевности. Поставши министар просвете, Новаковић донесе одлуку којом се дефинитивно одваја филологаја од књижевности и креирају две посебне катедре. За професора књижевности изабран је Светомир Николајевић. Но, Николајевић се бавио више политиком него науком, био је више политичар и публицист, а знатно мање професор и научник, на часове је долазио ретко или никако, тако да је настава сваки час прекидана, а катедра стајала празна.