Prosvetni glasnik

Духовни лик Богдана Поповића

71

Тодоровићево, чгк и не наводећи очигледне претераности његове тезе и местигличне неукусности његозог стила или вулгарности његовог језика. Већ у своме прнступкс.м универзитетском предавању 0 књпжевности, држаном 12 фебруара 1894, дакле пре пуних пет деценија, Богдан Поповић је устао у одбрану књижевности и уметности. У доба, када су се материјалне тековине и технички проналасци ценили више од естетичких вредности и духовних творгвина, Богдан Поповић је са себи својственом отвореношћу и одважношћу говорио већ на првоме часу својим ученицима: Материјалне напретке треба мање ценити но што се цене. Оно чиме се векови мало безазлено диче један над другим, њихови технички проналасци, кад се ставимо на једно шире и више гледиште, треба да нас остави хладним и равнодушним. Ти проналасци не чине човека у ствари ни бољим, ни срећнијим, не увећавају збир његових правих и трајних задовољстава. На материјалне се тековине и напретке навикавамо. Као свако задовољство које с поља долази, тако нам и материјалне тековине само у првом тренутку, за време новине своје, дају извесно уживање. Осим тога, те материјалне тековине постају нам често потребне тек кад су добивене. Док нам нешто није познато, ми га и не желимо ... .., Књижевндст нам даје оно што нам материјалне тековине не могу дати, познавање нас самих,унуграшњи живот, извор животне мудрости и залбгу трајног задовољства. То је тековина која има трајну и свакотренутну вредност, која је служила халдејском пастиру, служи данашњем Европљанину или Америчанину, и служиће човеку тридесетог века. Због оваквог његовог става, једномишљеници и следбеници Пере Тодоровића су оштро и жучно нападали Богдана Поповића, оптужујући га као конзервативца или, чак, реакционара. У којој су мери ови нападаји били неосновани и неоправдани, показаће најбоље једно место из истог овог Поповићевог предавања, у коме је реч о васпитној улози и социјалној функцији књижевности кроз деценије и векове. То место речито демантује оно раније тврђење о тобожњем Поповићевом реакционарству. Јер, нигде у свету, реакционари овако не пишу: Књижевност је као огромна река која у свом кориту носи те паралелне струје, ваљајући у својим таласима старе остатке и рушевине, разливајући се далеко у земљу преко својих обала, натапајући и напајајући својим водама целокупно земљиште, рачвајући се у непрегледне мреже већих и