Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : I. Debata u načelu o Nacrtu Ustava

Стенографске белешке

143

хтели династију Карађорђевића. Ми смо републиканци, јер се не можемо сложити са принципом монархије, и да дође сам св. Петар са неба, опуновлашћен од господина Бога, na да буде хтео бити Краљ и Цар у нашој држави, ми бисмо били против тога. Могло би се догодити, јер се и чудеса стварају, a и прича се да je небо апсолустичка монархија, a зар не би било могуће да се појави такав принц u оданде, али ja утаначавам априори да и њега не бисмо прихватили. Господо, наравно да није Република цело питање, него, ако се говори о д мократији, a то би ипак требао бити темељ свакој држави у XX. веку особито једној држави које се у овим данима конституише, ако о томе говоримо онда je наша концепција демократа у неколико различпта од оне о којој се говори у владином нацрту Устава. Ми држимо да народ мора имати свога права не само на папиру него и у реалном животу; да његов суверенитет не сме бити само у једном параграфу него мора бити и истинит. Ja неКу да сеДту много натежем о централизму, децентрализму, федерализму и унитаризму ja не знам какви су се све термини продуцирали огде него ja држим да делlократија захтева да у држави, какве год оиа била, народ Шра да буде главни фактор који одлучује у сви.ма важним питањима. Што се тиче јединства народа, било je од много страна јако лепих излагања тако да неможе бити утемељен страх да се то јединство распадне. Ja не знам да би било озбиљних елемената у тој држави који би хтели нешто другб него јединство, јединство народа и оне државе у којој тај народ живи. Али, господо, кад се онда говорило о аутономијама, ja држим да je важније од питања колико ће имати агенда једна целина управе и колико ће бити препуштено покрајинским или обласним или општинским управама, мислим да je важније питање како ће народ моћи да утиче на цели политички и економски живот у тој држави и у њезиним деловима. Па зато пре свега док имамо парламентарни систем, a ja држим да Кемо ra имати још дуго, јер напокон и многе друге форме које изаберемо, друге измене, у суштини су ипак, све рука парламентаризма, док имамо тај парламентаризам, треба да буде загарантовано да се у Парламенту државном изражава само воља народа и да та воља народа буде суверена, a једнако мора битп и у noјединим деловима na назовите их како хоћете покрајине, области, жупаније или како вам драго. Једна гаранција за то јесте та да народ има права да бира не само оне који му законе кроје, него да бира оне који законе провађају (Ј. ДеметровиК: To су револуционарни експерименти) није то тако страшно револуционарио начело. Господине ДеметровиКу то су тако буржоаске ствари да их данас у многим државима веК имаде. Видите господо није Америка никада трпела поради тога што народ бира државне одвјетнике, и што народ бира судца, што бира целу хрпу чиновника (Д-р Сима Марковић: Па ипак тамо народ даље од револуције него игде). Ja сам чуо доста приговора: народ није зрео али, господо, народ неће никада бити зрео ако му не дате прилике. Школа му je пракса. Тако су се љуто бојали општег права гласа. Шта ће човеку то који није никада се бавио политиком? Па шта јебило са општим правом гласа, јели било какво зло, и какво he зло доћи ако народ има кандидата за ово или оно, он Ке се више интересовати зато. (Д-р Јурај Деметровић: Јели Шуштерћић био напредак). Па

господине Деметровићу Шуштерчић je био биран a и ви сте били бирани и ja држим да ви не би сте хтели да и ja мислим да не би сте хтели да имате прилику да не будете бирани. Народ може да се превари. Али демократија има у себи тенденцију да своје погрешке не исправи и Словенци, који су се преварили, гадно преварили, кад су бирали Д-р Шуштерћића упознали су своју заблуду и нису га више бирали и одузели му место на коме уопште не може бити. Нема ни једног система у пракси, нити у идеји који би могао омогућити да не буде злоупотреба и грешака, али треба наћи онај систем кбји за све ране носи и лекове за себе a то je само истинита демократија. Но ja немам много времена да се бавим са оним делима Устава. Хоћу само нузгредице да се дотакнем неке појединости. Kao на пр. држава no нашем мнењу, мора бити суверена не само у једној страни него у свакој. A она на пр. не може да буде суверена ако мора да дели своју власт са једпом организацијом која није од овога света a no готову у једној држави у којој имамо најмање три велике цркве, онда још неколико мањих цркава na онда још неколико које се јављају, не може држава да ради онако како треба ако буде у некоме правцу зависна од свију или једне од таквих организација. Зато je неминовно, господо, да се одели држава од свију цркава, a то господо значи да се одели у сваком правпу a поглавито то вреди и за школе. Али ту je некакво јадиковање како децу треба верско-морално узгајати али ja не зна.м, мени до сада нико није убедио, да je вера и морал једнако и исто. To може да буде сасвим противно. У осталом држава кема интереса да узгаја, православне, католике, муслимапе или жидове, него садго слободне држављане. A тамо где има много врста вера, држава треба све да их толерпра. Зато црква ne може бити припуштена у школе. Ми зато тражимо да школа буде посве светска ствар, тражимо да бар сва главна начела која се тичу просвете, школе издвоји централна скупштина, централни парламенат,који може npoпустити покрајинама неке ствари, које не тангирају та велика пачела. Али, ми не можемо господо дозволити, да држава имаде сгалне принципе, na да и једној општини или срезу и округу поремети све принципе и ствара школе, које би биле противпе свима модерним идејама. ja знам, да ће бити вапаја како се carnpe вера, a менн није нп iia крај памети, да затреч ма коју веру. Ми у сзоме нацрту Устава тражимо слободу вера ii уверења. Али та слобода, господо, вере и уверења мора бити права слобода, a не једпа прпвилегија. Ми хоћемо за све верске орсанизације слободу, ми хоћемо за све верске opran изације једнака права, али неКемо повластице незаконите Мене ne боли, ако једно верује у једнога Бога или тројицу богова, који су ипак један Бог, или верује у Бога Јупитера, то je мени сасвим свеједн х Али ja то нећу да се то меша са политиком, економским и социјалним жнвотом. Ja дозвољавам свакој цркви да. гради онолико храмова, колико хоће ва свој трошак и да у тим храмовима провафа све ono, што држк да je за спас душе њезиних чланова потребито. Али ja нећу да се једна или друга вера може позватп на невидљивога Бога, кад се ради о питањима- државе, о питањима избора и других каквих питања, која немају са рајом и паклом никаквога посла. Све вере нека имају права, да се организују кар свако друштво, нека имају право слободу штампе, да издају своје књиге, нека имају своје цркве, школе, где ће своју децу учити. Дакле да имају права једиака и иишта више. Зато тражимо, да и ojii који