Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : I. Debata u načelu o Nacrtu Ustava

26

IV. седница 7. фебруара 1921. године

слу и исто тако je схваћена у великом делу нашег заједничког целокупног народа. И ја, да вам искрено кажем, према томе не бих могао да разумем, па и данас не разумем изјаве, које је у Уставотворној Скупштини у вези са овим питањем чинио наш друг г. Дринкови!l кад је тврдио, како је оно изасланство Народног Већа, које је дошло у Београд крајем новембра 1918. г. дошло овамо са некаквим погодбама (д-р Лаза Марковић - - напутцима) са некаквим напутцима, али који су у себи садржавали извесне погодбе. Такве погодбе могле би се још и разумети, да је ондашња Србија, односно ондашња српска влада била побе.ђена или да je у опште цео тај догађај и цео тај развој дошао једним протоколарним путем. Али, господо, после свега онога што је томе дану предходило, ни један предани сии нашега народа, без обзира на то из кога је краја, није мога.о очекивати, није могао ни замислити да ће у погледу саме суштине нашег јединства моћи бити каквих преговора, а господо, дотадашња Србија и српски део нашег заједничког народа запливали су у крв не толико својом кривицом, колико ради тога што се у Пешти, у Бечу и нарочито у Берлину, сматрало да су они сталеж око кога треба да се окупи, са којим треба да се уједини у једну државу југословенски део АустроУгарске монархије, и стога што су веровали да како у оном делу Српства који је тамо остао тако и у Хрватској ii у Словеначкој постоји та иста тежња. И кад се наш народ ујединио под таквим унутрашњим, међусобним и под таквим спољним приликама, под таквим унутрашњим и спољним схватањима, онда ми не можемо да разумемо да у опште може бити какве озбиљне дискусије о томе: како наша држава треба да се уреди. Да томе додам, не чинећи притом никакву неправду једном делу namera народа ни оним Србима из бивше АусгроУгарске, ни Хрватима, ни Словенцима, да је Србија са Црном Горол! пошто су ове дале све што су могле за сал!О дело тога уједињења, да су после тога, и да би крунисали то дело, дале у то и своје име, и своју заставу, и свој календар и све што су дати могле и да нико од нас не жали што је то учињено, нити треба да зажали. Ми молимо нашу браћу из осталих крајева мефутим да узму к срцу од сада, како смо ми мислили и како верујемо, да су и до сада узимали нашу заједничку отаџбину, и чак ни слабима мефу нама не даду повода, да они то једнога дана зажале. Господо, држава је једна личност, она је у мефународном животу. у међународној заједници што је личносг у посебном друштву у општини, или ако хоћете што je једна покрајина у једној земљи. И држава се господо, уређује с том сврхом, да њени грађани, да њени држављани, да њени становници буду задовољнији, што срећнији. Али се то развијање и та срећа могу замислити и од како је света замишљају се само тако, ако таква држава буде у стању, да се у мефународној заједници одржи. Јачина, напредак једне земље по моме дубоком уверењу, унутрашњи дакле напредак једне земље цени се према томе колико je поједини грађанин у њој снажан, колико он има оруђа и средстава за заштиту својих права и својих интереса. Јачина, снага једне државе, њена животна подобност цени се према томе колико је она у моРи и у снази, да се одржи, да се развија у тој међународној заједници. Тај међународни живот државе, он je међутим исто тако разноврстан као што je унутрашњи њен живот. И све оно што je г. Аврамовић изложио у своме лепом говору, са којим у свима тачкама немамо потребе да се сложимо, све оно што је изложио за друштво

и за државу, за унутрашњи живот државе, свето важи у потпуној мери за државу у међународном животу. Ако наша држава у међународној заједници треба да остане, да живи, да напредује, она то по мом дубоком уверењу може учинити само тако, ако буде чврсто уједињена држава; ако се заједничким средствима, заједничком снагом, заједничком памети буде порадило, да се даје деловима нашега народа подједнако, што je већма могуће подједнако, развијање како на културном тако на економском, на војничком и свим осталим пољима. Јер сви ови изражаји народнога живота, сва ова разна развијања народне снаге допуштају да један народ у мефународној заједници важе не само према својој војничкој снази, која је у осталом израз осталих снага, културне, привредне, социјалне и т. д., него да он важи исто тако и према осталим обележјима осталим гранама људске делатности. Само дакле јединствена наша држава бити he у могућности да се одржи у међународној заједници у опште; само културно, економски, војнички, дипломатски јака држава у опште је у стању, да се у међународној заједници одржи. Сад, господо, остаје нам једино, да свратимо пажњу на то како стојимо с нашом државом у тој међународној заједници. Кад бисмо ми Јнашу краљевину Срба, Хрвата и Словенаца могли, да пренесемо негде у Америку или чак на какву другу планету, моје је уверење, да бисмо ми и онда требали да оснујемо и организујемо нашу државу на основи коју сам сад изложио. Али, господо, кад се ми налазимо на овој ветрометини географској и политичкој која је подударцима германштине, латинства, Бугара и других наших суседа; па се налазимо у приликама после овога страшнога рата. које још нису сређене, у којима ни један од противника наших, а њих има много, нису положили оружје него га можда негде склонили, закопали и оштре свакога дана; кад се налазимо у једном стадијуму и друштвеног препорофаја и доста укорењених верских разлика, онда се јавља питање како ма ко од нас који озбиљно схвата своју дужност, како ми можемо помишљати на ма шта друго, него да ову нашу свима подједнако милу и драгу отаџбину утврдимо на што чвршћој јединственој подлози. Разуме се међутим на таквој подлози, која ire дати најшире могућности свима деловима нашега народа, да све своје пбдобности развију до крајних граница. Али разуме се с том идејом, с том мишљу, да опет све те подобности буду упућиване, усредсређиване, у наше опште добро, у нашу заједничку државу, у којој свима нама треба да буде подједнако широко подједнако лако, подједнако мило, да живимо' и да се развијамо. Д-р Недељко Дивац: Не могу се они на мансарди исто тако пријатно осећати као они на првом и другом спрату. Председник Усшавнога Одбора д-р Миленко Веснић наставља: Господине Дивче, и Ви и ја, за вас у осталом не знал!, али за себе знам, ја сам живео у мансарди х /з свога живота. (Д-р Дивац: Али сте онда друкчије мислили.) Нисам, г. Дивче, нмкад друкчије мислио, и ја желим, да ми схватимо једну основну ствар, ово је одговор на кратак Ваш приговор, да ми треба да тежимо томе, да у нашој држави дамо подједнаку слободу свима. Али не само слободу, него и могућност потпоре, помсгћи, где је потребно за потпуно једнако развијање подобности свакога појединца и да на тој мисли и на томе раду заједнички и искрено сарајћујемо. Moje je тврдо уверење, да у овоме нацрту Устава нема ни-