Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : I. Debata u načelu o Nacrtu Ustava

Стенографске белешке

чега противног тој тежњи, која може да буде и која је заједничка, и када то ми будемо учинили, а то је, господо, суштина демократије, када то будемо учиннли Aioje je тврдо уверење, да ће се свима слојевима и свима појединцима у појединим слојевима дати могућност да са својим подобностима дођу до најбољег изражаја. А, господо, преко тога, ја искрено да вам кажем, не видим шта ми можемо искрено пожелети, постиРи. Ја Ру, господо, да заврши.м. И као што сам имао част да вам у почетку кажем, да наш Устав треба да се базира на идеји и конструктивној подлози, ја вас исто тако молим, да узмете на озбиљно размишљање моју искрену жељу, да нашу демократију треба организовати на темељу, узајамног поверења, на темељу узајЦиног поверења самих усгавних чинилаца. Народнога Представништва према влади, односно пре.иа Владаоцу, и обратно исто тако на основу узајамног поверења појединих племена нашег заједничког народа. Ми се, господо, нислlо ујединили у једну државу, и ја молим да се то добро забележи и запамти, колико je год вшие могуће, да једни другима чинимо зла, да једни друге подчињујемо; ми смо се ујединили да у њој живимо као браћа и да се као opata осећамо. Да би то могло бити, пружимо руку један другоме, пружимо срца једни другима са истинитим поверењем. Исто тако је, господо, потребно и поверења вера. Велики Ловћенски песниЦ a још пре њега Качић рекао je, а тиме је изразио мисао самога народа нашег, да је брат мио, које вере био Па, господо, када наш народ у великим слојевима тако осеђа и данас, онда развијајмо то осеЛање његово, развијајмо то узајамно поверење, поштујмо свачију веру, поштујмо свачије име, поштујмо свачију част, разуме се очекујући да се свето исто тако и код нас подједнако поштује. И најпосле, господо, потребно је узајамно иоверење и самих друштвених редова. Нисмо ми, господо, и комунисте и социјалисте и земљорадници итд. итд., нисмо ми Јупитеровог рода ; сви смо ми синови истога народа. Свима нама он је једнако драг и мио, свима наиа, и уман радник и радник у фабрици и на пољу и онај на железници, и у трговини и у суду и на путу, подједнако. Сви су они нама подједнако миЛр и драги. (Др. Сима Марковић : Онда значи да ми нисмо антидржавни.) To ћемо видети г. докторе Марковићу према ономе, како ви будете радили и о томе ћемо разговарати. Према томе дакле полазну тачку имајмо у виду зидање и у томе зидању имајмо једно поверење једни у другима, да Ре сваки свој камен донети онде, где треба да га донесе и да ће овај поелужити сврси којој je намењен. Moje je тврдо уверење, (ја сам можда много рекао, моја je велика нада, a да fee из ње изЖји и тврдо уверење), да ћемо овај велики посао свршити онако исто успешно, као што смо свршили и досадање тако исто тешке а често и теже послове. Мало i®wo се препирати, мало ћемо се борити, али нека то буде борба браће, борба грађана Једне свима подједнако драге земље, који се натичу у томе, како да јој боље, њој и њеноме друштву, послуже. (Гласови : Врло добро I) Према томе, ја имам само да завршим с тим, господо, ја вас молим, да не само узмете за полазну тачку, као што је и решено, Устав, који је предложила влада г. Николе ПашиРа, него да и најглавније капиталне одредбе из њега усвојите. По себи се разуме, господо, да смо ми овде ради тога, ради тога нас je само Уставотворна Скупштина и одредила, а то у осталом очекује и влада, која је из нас потекла

да се споразумемо и да поправимо оно, у колико се што у овоме Уставу поправити има и може. Подаредседник д-р Томислав Томљеновић: Реч има г. народни посланик Михаило Аврамовик, за лично објашњење Михаило АврамовиЉ: Поштовани господин предговорник је рефлектирао на мој говор у погледу два питања о класноме друштву и у погледу гледишта, које сам овде износио. С тога се налазим принуђен, да на та рефлектирања дам једно објашњење. Ја сам у своме говору био јасан и нигде се нисам дотицао питања о класној држави, како је поштовани г. Веснић то питање схватио. Ја сам говорио о класној борби, која данас у друштву постоји, и то је један факат, који се ничим оборити не може. Не само што се тај факат оборити не може, него у историји човечанства нема друштва, које је било без класне борбе и не верујем. да he га икада бити. То је један социјални факат, то није теорија. Шта ми хбќемо, господо, и шта сам ја у своме говору нарочито нагласио, то није било да тај факат нарочито овде поентирам, да тај факт овде претресам. Садржина мога говора у томе је била, да државна организација, која треба кроз овај Устав да се да, не може да буде само политичка организација, него и привредна и културна т. ј. онаква, какву је данашње друштво и како је потребно данашњем организованом друштву. Мени се чини и бојим се да је тако, да је поштовани господин Веснић под утицајем новинарских вести, што се тиче држања земљорадничке странке. Још колико ономад у уводноме чланку „Самоуправе" изашло је, како земљорадничка странка мисли да уреди нашу државу сталешки, како чак спрема и свој Устав земљораднички. Господо, то је необавештеност. Необавештеност само могла је тај чланак да диктује. Далеко је земљорадничка странка од тога, да нашу државу сталешки уреди и да тражи тако једно класно уређење. Такво уређење данас на жалост постоји, једна класа, која >та средстава влада над другом, која их нема. Земљорадници, који врло добро и јако осеРају зле стране таквога уређења, боре се и устају противу њега. Они не траже једну класну државу, него да све класе у њој потраже основу, која је могуРа, да потраже сарадњу узајамну, да потраже ону узајамност, коју помиње господин Веснић. Г. Веснић, да би сузбио гледиште о класној борби, коју претпоставља да сам овде заступао, изнео је једну идилу, како смо ми сви поникли из земљорадничкога реда, са села, и како ми имамо да одржавамо хармонију између сељака, земљорадника, занатлије, индустријалца итд. Камо среће када би смо ми живели у тој идили, у таквом стању. Али ми смо далеко од те идиле. Данас у нашој држави не влада такво стање, него напротртв влада најсуровија борба међу појединим редовима у друштву. Ми знамо да у друштву постоји борба, која доводи појединце до очајања, која доводи појединце до отпора, који се другима не допада, не свиди, Говор, који сам овде мало пре држао, тиче се економске стране, економског живота, друштва и државе и културнога живота друштва и државе, а никако класне борбе или класне државе. Друга замерка, коју је поштовани говорник учинио, јесте моје схватање о својини, Ја сам, господо, износио не какву теорију о својини, него сам констатовао један факат социјални. Г. Веснић чак је посумњао у својој замерци, да је тако озбиљан аутор могао такво гледиште и теорију проповедати. Ја не знам на којим све Универзитетима у Француској, али знам да се на једном добром броју 4*