Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : I. Debata u načelu o Nacrtu Ustava

Стенографске белешке

33

на дневни ред овај велики светски империјалистички рат. Енглески дипломата Кејнес, који је написао ту књигу о привредним последицама Версаљског Уговора о миру, објективно и најцрњим бојама пред* ставља све економске последице рата. Он иЅноси какви су дугови великих сила и вели, ако будемо рачуналп 10 златних рубаља за једну фунту стер линга, онда ћемо добити овакав преглед: Америка имаде 10 милијарди активе, а нема пасиве. То значи, да је Америка најбоље прошла у овом светском рату, да је не само одужила своје старе дугове, него је шта више задужила и Европу, те ју држи у економској зависности. Енглеска имаде 17 милијарди активе, а 8 милијарди пасиве. У ту активу улази и 8 милијарди руских и опште je уверење, да неће Енглеска добитн те милијарде од Русије. Што се тиче Француске, она сТоји врло рђаво: она има активе 3 и no милијарде, а пасиве 10 и по милијарде. Ето тако је прошла Француска, која је заправо требала да пожње све плодове овога светскога рата. Она је у таккој финансијској кризи, да је на прагу финансијског банкротства На овој конференцији мира покушала је она свим силама и средсвима, да Немачку потпуно опљачка и да јој узме око 226 милнјарде марака у злату, да би поправила своје финансије. У Енглеској и Француској ти дугови износе преко 50% националне имовине; у Италији 60-7®.%, а у Русији 90% националне имовине. Русија је тај проблем решила једноставно тако, да је поништила, да je анулирала све своје дугове и не мисли враћати никоме ништа. Врховни Привредни Савет у Паризу, то je једна буржоаска установа, то je највећи привредни орган антантиног империјализма, па и тај врховни привреднн савет говорећи о економским последицама рата вели у својој резолуцији од 8. марта прошле године да је једини спас да се сачува привреда целога света, ако се буде спроводио у свим гранама друштвеног живота: ред, рад и вредноћа, разуме се на рачун радника. Тај исти врховни привредни савет у Паризу даје нам и економску слику света, из које се можемо уверити, у каквим се економским односима налазе сви народи целога света. И ви се, господо, можете уверити, какав однос влада измефу цена животних намирница и радничких надница у свима земљама света. Ево, на пример, у Америци попеле су се цене животних намирница на 120%, док су се наднице попеле само са 100%; у Енглеској цене животник намирница попеле су се за 170%, а радничке наднице за 130° у Француској попеле су се цене животним намирницама за 300%, а радничке наднице тек за 200%; у Јапану попеле су се цене животним намирницама за 130%, а радничке наднице само за 60%; најпосле код нас у Југославији просечно су се цене животним намирницама повејпале са 100%, а радничке наднице попеле само за 60%. У Београду испада тај однос нешто мало у корист радника, али је провинција rope прошла. Тако су цене животним намирницама у Новоме Саду, Загребу и Босни 33 пута скупље од предратних цена. Тај однос који сам споменуо, постоји готово свуда у свим. земљама, и разликује се у појединостима. Стање које је постало после овога рата довело је до таквих економских последица, да се може да положај радног народа бива све гори и све црнији. Као доказ да је тај положај радног народа несносан, се сваки од нас ќоји прати политику целога света и који чита и прати новине, из којих може да види колико има колосалних штрајкова у свету и како је револуционарно расположење у свим земљама. Радници се уверавају на вракси, да су се само капиталисте Степографске белешке

у рату обогатиле, a да дугове пребацују на леђа радној класи. Америка иЈугославија протерују странце као шкодљиве елементе надајући се тако да he после тога настати боље стање. Кад би ове две земље протерале све странце, за које држе да су шкодљиви елементи, па и све друге који шире револуционарне идеје, ја вас питам да ли би се штогод променило у тим земљама. Несумњиво je, да се не би ништа променило, а то због тога, што би рђави однос између цеиа животних намирница и радничких надница остао и даље исти. Па зашто тај рђав однос између цена животних намирница и радничких надница треба да остане и даље тако рђав?' Просто због тога, што не може ништа да се промени у данашњем графанском поредку, јер се приватна својина строго чува зато, што је она „света." Карло Радек је одговорио једном енглеском новинару, да бољшевизам и комунизам има успеха због велике светске привредне кризе, а кад ње не би било, не би се ни те идеје могле тако нагло ширити. А кад је један американски новинар једном згодом упитао председника комунистичке Интернационале, Зиновјева, колико Русиморају новца трошити на пропаганду совјетске власти у Америци, и колико емисара шиљу у Америку, одговорио је, да њима нису потребни нарочити емисари за Америку, јер куд Ре бољих емисара и агитатора од миљардера, капиталиста у целој Америци, који не дају радницима ни толико услова за живот, да би могли задовољити своје најбитније и најпримитивније потребе. Из тога се можете уверити, да je рђав однос између цена животних намирница и радничких надница главни мотор, који ствара незадовољство, који ствара потресе, који ствара велико нерасположење, који ствара револуцију, која сваког дана буја и бива све јача п јача. Јер данашњи буржоаски устав није у стању да уништи тај однос чувајући светињу приватне својине. А дали не и даље трајати овака велика привредна криза и да ли се може обновити светска привреда? Ви, знате да светска привреда представља једну велику заједницу, једну велику целину: да је дакле свака земља строго зависна од те велике светске привреде. А та велика светска привреда не може се консолидовати све дотле, док је из те велике привредне заједнице искључена велика колосална Русија са својим неисцрпним изворима сировина ii својим колосалним природним богатством. Не може се ова велика светска привредна заједница консолидовати све дотле, док Немачка са својом најусавршенијом техником буде ван те велике светске привредне заједнице. Сви ви знате, какви су услови наметнути од стране париске конференције Немачкој. Ако Немачка буде испуњавала те услове, њој je немогуће развијати се. Она не може да развије своју технику, она не може да пружи ону робу и ону сировину осталим. земљама крјима је то потребно да се могу развијати њене индустрије. Ви знате, да је Немачка лиферовала гвожђе и угаљ осталим земљама. Па да ли се индустрија енглеска и француска могу развијати, ако Немачка трговина и Немачка техника буду искључене из те велике светске привреде? На основи поробљивања читавог низа земаља под владавину једне велике силе не може да се организује светска привреда. Беда и невоље- погађају једну и четврт миљарду људи, а то значи 70% целокупног становништва целе земаљске кугле. Па може ли и поред тога, да се уклони и да се у клици сузбије ова велика криза светске привреде, која је настала после ових колосалних светских ратова? Кеупеѕ каже, да смо ми дошли у такво 5