Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : I. Debata u načelu o Nacrtu Ustava

Стенографске белешке

39

нички термин који ви злоупотребљавате. (Д-р В.Јанковчјг: То је владавина једне мањине, супротно жељама и вољи читавог народа. Вн сте у том смислу писали.) Ја примам, господине, сву одговорност за своје речи и за сваку реч која је изишла у „Радничким Новинама.“ Није било, дакле, господо, у овој земљи ни после ослобофења, ни слободе штампе, ни слободе збора и договора, ни удруживања, и није никакво чудо што je већ првих дана наступило разочарење u то код најбољих елемената нашега народа. Није никакво чудо што су сви они национално најбољи елементи, међу њима и атентатори на разне банове, којима су верно служили многи од оних који данас желе да имају патент на патриотизам, после брзога разочарења, ступили у наше редове и постали чланови комунистичке партије. То је, у осталом, сасвим природан развој: они који су се истински борили за народно јединство, морали су се разочарати у данашњу државу. Господо, понашање владајућих група према радничкој класи заслужује да се и на овом месту обележи бар са неколико речи. Сви штрајкови, нарочито они већи, чији је извор, сасвим природно, у то нико паметан не може да посумња, у ужасној, страховитој и нечувеној беди у којој живи радничка класа у нашој земљи, сви ти штрајкови гушени су, или су покушавани да се угуше, у крви радничкој Ja вас, господо, потсећам само на железничке и рударске штрајкове, чисто економског карактера, који су имали за циљ да спасу раднике и њихове породице од глади. Тим штрајковима наша влада је импутирала политичку и превратничку тенденцију, да би на тај начин могла да оправда своје нечувено и беспримерно насиље, које Те остати јединствено у историји варварства југословенске буржоазије. И најзад, господо, у таквој једној реакционарној политичкој ситуацији долази „oбзнана“, да крунише сву ту реакционарну насилничку политику, која се водила према радном народу ове земље и да удари жиг вечитог срама на чело њених аутора. „Обзнана" суспендује Ќомунистичку Партију, која је на последњим изборима, у које је ушла са својим пуним максималним програмохм, добила преко 200.000 гласача. (Др. В. Јанковип: И тако лепо ради на државном јединству!) Много боље него ви! Партија која је једина у овој земљи имала густу мрежу својих јединствених организација на читавој територији Југославије. И у место да се раднички покрет, који је био јединствено организован у читавој Југославији од Триглава до Битоља и од Ќотора до Неготина, схвати као једина материјална подлога и полуга народног јединства, шта се ради? Разбија се u та једина материјална подлога свеснога народног јединства. (Др. В. Јанковић: И сви су они наши поданици?). 200.000 гласача, господине Јанковићу, нису могли бити ни Маџари ни Немци, јер сте их искључили из изборног права. Међутим дали сте изборно право оним Маџарима и Немцима за које сте били уверени да ће гласати за вас, али пролетерима Немцима и Маџарима нисте дали право гласа из простог разлога што сте знали да неће гласати за вас него за своју пролетерску Комунистичку Партију. „Обзнана 11 је, господо, растурила и наше економске еиндикалне организације у којима се налази око 250.000 пролетера. „oбзнана“ је суспендовала и наше кооперативне, консумне задруге, па није поштедела ни наша уметничка друштва. „oбзнана“ је целоме свету, не само у нашој земљи, обзнанила владу најкруће диктатуре и најсрамнијег насиља у овој земљи. И кад се тако поступа са стотинама

хиљада чланова једне најпродуктивније класе у данашњем друштву, зар се тако служи народном јединству? Па и ми смо, Господо, људи од крви и меса. И ми умемо и да волимо и да мрзимо. И зар је чудо што је овакво малтретирање, којем је изложена радничка класа у овој земљи, довело дотле да су стотине хиљада радника испуњени у овом моменту дубоком класном мржњом и дубоким класним презрењем према данашњем поретку. Друкчије није могло да буде. То је плод ваше политике! (Један глас: То није наше дело.) То је плод Ваше политике и политике Ваших другова. Ја са жаљењем констатујем то, али то је факат (Др. Лаза Марковић: To свет не увиђа). Увидеће. Буржоазија покушава, да путем насиља одржи своју владавину, али joj то неће поћи за руком. Има, господо, још неколико ствари на које желим да укажем пажњу и које ке објаснити ово силно незадовољство које постоји у народу у свима крајевима наше земље. Ја помињем, на пример, питање аграрне реформе које није ни до данашњег дана решено. У место, да се реши у току самога преврата, јер би то решење управо и једино дало преврату карактер националне револуције, то је питање непрекидно одлагано и још никако није решено. (Д-р Шећеров: Сељак је на својој земљи.) То није тачно, а кад би и било тачно, то још не значи, г. Шећеров, да је аграрно питање решено. Психолошки моменат који је био најповољнији за решење аграрног питања баш у моменту распадања Аустро-Угарске монархије пропуштен је, и у колико је то питање више одлагано, у толико се и тај врло прости проблем све више и више компликовао, на једној страни, и изазивао све више и више незадовољства у масама радног народа, на другој страни. Како стоји с привредном обновом од дана постанка државе Срба, Хрвата и Словенаца па до данас? И у пољопривреди, и у занатилlа, и у индустрији, владајућа класа није урадила апсолутно ништа на путу обнове. Земљорадници се још и данас муче без алата, без стоке, без семена. Занатлије се огттерећују све више и више порезом најразличнијих облика и онеспособљују за самостално вођење послова. А шта тек да кажемо за раднике? Они се третирају у овој земљи као право средњевековно робље; они немају никакве заштите; у овој земљи, ваљда, јединој у читавом свету, они немају никакво осигурање. А када бич страховите беспослице, као ово дана, зафијуче над главама беспослених радника, који су остали без посла не својом кривицом, него кривицом капиталистичког начина производње, онда у овој земљи, уместо помоћи, раднике прогоне као скитнице и мангупе. То је социјална политика југословенске буржоазије! Беспослица није наш специфички југословенски проблем. У Америци се ово дана региструје око четири милијона беспослених радника; у Енглеској близу два милиона беспослених радника. Та страховита беспослица само је веран израз дубоке економске кризе коју преживљује капиталистичко друштво, и коју, надајмо се, неће преживети. Оваку кризу капиталистичко друштво још није доживело, Она је много дубља, и no итензитету, и no обиму много већа, него што је и једна друга криза коју је забележила историја развптка капиталистичког друштва. Та беспослица је последица једне економске депресије која захвата и нашу земљу. И ништа јасније и ништа очитије не показује сву бесмисленост капиталистичког начина производње и капиталистичког уређења друштва, него баш данашња криза која