Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : I. Debata u načelu o Nacrtu Ustava

40

V. седница 8. фебруара 1921. годИне

изазива овакву страховиту беспослицу. Јер, господо, ова криза и ако има по форми карактер кризе хиперпродукције, у ствари она то није, јер се данас не пати од хиперпродукције него од недовољне продукције. Данас се несумљиво стоји у депресији, и у погледу производње. Па одкуда онда толико беспослених радника, зашто су стале толике фабрмке? То није због тога што je производња већа него што друштву треба, него због тога што је производња веlаа него што осиромашели народ може да купи, да набави. Јер данас сопственици фабрика не производе робу да задовоље потребу друштва, него да задовоље своје личне интересе: они производе за профит и производе само дотле док се производња са гледишта профита рентира. Онога момента. кад се једна грана производње више не рентира сопственику фабрике он престаје са производњом без обзира на то што можда баш у том моменту постоји највећа оскудица у артиклима које он производи. И зато ја и наглашујем, да баш ови дани које преживљујелlо најјасније показују сву бесмисленост капиталистичког друштва, најјасније показују сву бесмисленост капиталистичког начина производње. Јер никада свет није био голији, никада свет није ишао више бос него данас, док се многобројне фабрике обуће и штофа широм Америке, Немачке и Енглеске, данас затварају и радници остају без посла. Док- свет иде го и бос дотле се фабрике обућа и штофова затварају само због тога што се та производња не рентира више са гледишта профита сопственика предузећа. За то се у овоме avoменту намеће као насушна потреба,да се све фабрике сва индустријска предузећа и радионице одузму из приватник руку и предаду у руке радничких већа. Јер само организација производње на новом систему може повећати продуктивност, може спасти друштво од ове ужасие беде у којој се гушимо. (Д-р Велизар Јанковић: Да, господине Марковићу, као у Русији.) Русија је једина земља у којој продуктивност расте и поред тога што се она налази у изванредно тешким приликаЦа за економску консолидацију. Ја вас могу уверити да у Русији продуктивност непрестано расте, ја вам могу о томе.поднети цифре и аутентичне податке, док у свима капиталистичким земљама продуктивност опада. И упркос тога што се Русија налази у мнбго тежим и изузетно тешким приликама приврѕда се консолидује. Русија је једина земља која је још једнако у рату, јер држи два до три милијона војника на окупу (Један глас: А зашто). Зато да би показала како пролетаријат уме да брани своју отаџбину. To je што се тиче привредне обнове. Као што видите, један поглед на развој привредних прилика, несумњиво намеЈће једну корениту промену у самом схватању питања својине. То је нешто што сами догађаји намећу; то je нешто што се не јавља у научним кабинетима и у канцеларијама; то је нешто што сам живот, сама реалност, намеће као једини излаз из овог страховитог стања у коме се држава данас налази. Па шта је урафено, господо, у погледу народног здравља после страховитих ратова и ужасних епидемија које су однеле бар толико исто ако не и више жртава него и сами ратови? Где су болнице, камо бесплатна лекарска помоћ, лекови? Ништа од свега тога. Шта je урађено ca инвалидима? Они још увек просе. Шта је са ратном сирочади? Она још увек умире од глади. Па зар се на тај начин служи народном јединству? Каже се: нејиа napa. Да, нема napa кад је у питању народно здравље, инвалиди и ратна сирочад, a има napa да се једна и по мили-

јарда баца годишње на најнепродуктивније циљеве. као што je одржавање стајаће војске. Финансијска ситуација наше земље је одиста тешка, без претеривања она је очајно тешка. Земља у којој буџетски дефицит износи око 3 милијарде динара годишње и поред максималног пореског оптерећења, и то у времеиу кад се још није почело са отплатом ни интереса на оне огромне милијарде предратних, ратнихипослератних дугова. Наша земља стоји пред најмутнијим перспективама финансијске будућности. Говорећи о овоме питању као стручњак, ја вам кажем, да једног нормалног изласка из овога финансијског ћор-сокака, у коме се сада налази Југославија, *нема. Може бити палијтива која ће продужити живот Југославији, али свето неможе дуго трајати. Има једно решење које je већ на пракси показало своју вредност, а то је анулација свих ратних дугова, решење које су бољшевици провели у пракси, али у исто време и решење до кога се долази све више и више путем најобјективније научне анализе и до кога су већ дошли многи научници и многи финансијери који нису бољшевици. (Добацивања: Они су повукли торешење) Доброје да живите у тој нади. Да бацимо само један поглед на спољну политику наше земље за ове две године. У потпуној финансиској зависности од Антанте, у односу једне полу-колоније према Француској, Југославија није могла да води једну националну спољну политику. Спољна политика југословенска буржоазија од дана постанка Југославије па до данас била је исто тако реакционарна као што је и унутарња, и није никакво чудо што је југословенска буржоазија у спољној пблитици само у последње вре.че претрпела два тешка пораза: мислим на плебисцит у Корушкој и Рапалски Уговор. Плебисцит у Корушкој је испао против Југославије и у оним крајевима и у оној зони где су већину становништва чинили Словенци. То је тежак удар за реакционарну Југославију. јер, господо, не треба се варати, у данашње време политички и социјални моменат може да претегне и у питавду самоопределења народа над чисто националним, и немају право они који прекоравају Словенце да су гласали против Југославије, зато што немају националне свести. Они су и у пуној националној свести могли и требали гласати против реакционарне Југославије. Што се тиче Рапалског уговора, он је могао да приреди разочарење само наивном делу Југославенске буржоазије. За нас комунисте је Рапалски уговор само један експериментални доказ више за тачност нашег маркоистичког схватања националног питања. Ми смо увек говорили, да се национално питање не може решити у епоси империјализма, онако како интереси појединих народа захтевају. Пароле, којима су кокетовали наши „велики“ савезници у рату о слободи и самоопределењу народа, биле су салlo удице, на које су велике државе хватале мале народе и упрезале их у своја велика империјалистичка кола. Наше сопствено искуство најбоље потврфује ту тезу. Принцип народности у ствари своди се, господо, на принцип самоопределења народа у оЉ смислу како га је бриљантно бранио наш друг Троцки приликом преговора у Брест-Литов®ксН. Принцип народности се своди на принцип самоопределења и он гласи: Сваки народ има суверено, апсолутно право, да се конституише у самосталну аутономну и политичку и економску и културну целину. Тај принцип је данас спроведен само у једној држави, у нашој пролетарској Русији. Он се никад неће моћи спро-