Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : II. Debata u pojedinostima o Nacrtu Ustava

XX. sednica 26. februara 1921. godine.

123

je na jednoj strani, a na. drugoj strani mu se prznaju i takva prava, koja nicgu da povuku i najtežu odgovornost. To je jedan prilično veliki paradoks, i 'trebalo bi potražiti načina, da se taj paradoks izbegne. Stoga ja smatram, da ne treba dopustiti vladaocu da on potvrdjuje zakone. On ima prosto da ih primi, a ako je potrebno da neko i preglasuje zakone, onda neka ih preglasuje vladalac, ali nikako da ih on može potvrdjivati, jer kad 'se 'tako kaže, onda bi izišlo. da ih on može ili potvrditi ili ih i odbaciti. Ja sam protivu toga, da se vladaocu prizna jedno pravo, koje bi bilo veće od prava Narodnoga- Predstavništva- Maločas sam spomenuo, da može nastati i takav slučaj, da zaista nastane pitanje: da li treba jedan zakon, koji je Skupština već donela, primiti ili ne, i tu je vladalac da to ocenjuje. Ako bi vlada bilamišljenja da taj zakon, koji je Skupština već donela redovnim putem, treba da ode pred narod, te da ■se on izjasni, da li ga treba ili ne treba usvojiti, jer to može da se desi, ja to ne poričem, onda ima drugi put da se to sazna, a taj je put referendum, iznošenje dakle toga pitanja pred narod, a ni u kom slučaju ne treba dopustiti vladaocu to pravo, da on može staviti svoje veto na jedan zakon, koji su doneli narodni predstavnici. Neka se narod izjasni. Isto tako, gospodo, o-vde izrično stoji, da Vladalac postavlja državne činovnike i daje vojničke činove po odredbama zakona. Gospodo, ja mislim, da prema ovoj stilizaciji kakva je ovde znači, da je to jedno direktno Vladaočevo pravo. Ma da- se to tako praktikuje, jer ja kao i vi svi znamo, da Vlada -po stavlja činovnike, a da ih Vladalac ne postavlja, niti je Vladalac to u stanju, jer kud će on znati toliki svet činovnika u jednoj dosta prostranoj zemlji kao što je naša, već to radi dakako na predlog odgovorne Vlade, i onda je bar to trebalo da se kaže, da on vrši na predlog Vlade postavljanje činovnika, unapredjenje, kao i davanje činova. Dalje, gospodo, meni izgleda prilično nezgodno priznati takvo jedno široko pravo Vladaocu nad narodnom odbranom nad vojskom. I ja mislim da vojska ne bi trebala opšte da stoji pod neposrednim i izuzetnim zappvedništvom Vladaoca, nego bi trebala da stoji i da bude njena upotreba u opšte u zavisnosti od narodnoga Predstavništva i od Vlade. Isto tako, gospodo, što se tiče ordena i drugih- odličja, to je odredba po mome mišljenju bar prema današnjim prilikama bezznačajna stvar. Ja sam o tome već go-vorio. To je jedna stvar, koju bi trebali u opšte ukinuti. Zbog čega? Prosto zbog toga, što ordenje treba da bude kao znak izvesne pažnje prema izvesnim osobama ili licima, koja imaju izuzetne zasluge za našu zajednicu društvenu. A da li je tako, gospodo u stvari? Da li se taj znak pažnje čini baš-onima, koji imaju najvećih zasluga za našu narodnu zajednicu? Gospodo, ja znam, da vi sami znate, da odličje taj znak paž-

nje ne dob i ja ju oni, koji ih u prvom redu zaslužuju, već sasvim suprotno. Izidjite na ulicu i videćete, da ima najviše oficira, koji ordene nose. Nose ih oficiri, koji su u dvorskoj službi, jer Vladalac, na primer, kad učini nekome posetu na strani, prvo što će doći posle te posete, stranome dvoru, to je jedna kiša od odličja. Tako dobijaju odličje oni, koji su već odlikovani time, što su imali da besplatno putuju i što su učestvovali na masnim i bogatim ručko-vima i vrh toga došl’o je još i to da se odlikuju. Medjutim, na ulici videćete, da junaci ,invalidi bez ruku i nogu ili nemaju odličje nikakvo, ili pak, ako ga imaju, imaju jedno skromno odličje, kakvu srebrnu medalju ili malu zlatnu medaljicu, dok dv'orske sluge imaju toliko tih odlikovanja, da nemaju već mesta gde će ih staviti, pa ih stavljaju u dva- do tri reda- Vidite, gospodo, vi svi to znate, da je tako, a to je znak, da je ova stvar prof anisana. Ona je imala izvesne vrednosti, ja to neću da poričem. Odlikovanje, znak pažnje, to je bio jedan veliki faktor, jedan veliki činilac za pokretanje na rad. To je bio jedan faktor, koji je igrao veliku ulogu ne samo u ovim modernim društvima-, nego isto toliko i u primitivnim društvima. Svaka pažnja podstiče na rad, podstiče na aktivnost; ali danas, .kad se to izopačilo tako, pa- se ta pažnja poklanja onima, koji to najmanje zaslužuju, onda to nije više činilac koji će podsticati na što bolji rad, nego je to naprotiv, jedno sredistvo, koje parališe socijalan rad i socijalnu akciju kod onih, koji najviše tu pažnju zaslužuju. Iz svih tih razloga, i ako ovo izgleda tako beznačajna stvar, ja mislim, da bi uopšte ordene i odličija trebalo ukinuti. Ja sam toga uverenja bio i ranije, a naročito od rata ja sam savršeno toga uverenja, jer sam imao prilike da neposredno po-smatram, da najveći i najbolji jedva da su kakvu i najskromniju pažnju zasluživali, a oni koji su najgori, njima je ta pažnja ukazivana. Znali su i oni, koji im ukazuju tu pažnju formalno, da ti ljudi to ne zaslužuju, ali su zažimurili, jer su se oni nalazili na takvim mestima, da im se to činilo, i onda je cela ta stvar profanisana, izgubila je prvobinu vrednost koju je imala. Predse dTii i k dr. M. Ninčić: Pošto se niko više ne reč, diskusija je zaključena. Ima reč završnu g. Ministar za Konstituantu. Mi ni star pripreme za Us tavo tvornu S-kupštinui I zj e d na č e n j e Zakona Marko Trifković: Mnoga gospoda iz odbora pravila su primedbe na ovaj drugi odeljak novog člana 25. (Mih. Avramović: I na prvi, da Kralj postavlja činovnike!) Što se tiče prvog odeljka-, ja te primedbe ne primam, i za to o njima neću da govorim-. (N- Divac: Moglo bi se reći: »na predlog vlade«. Bar tu koncesiju mogli biste učiniti!) Ja prihVatam predlog g. Rudonića, koji glasi: »Kralj je vrhovni zapovednik