Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : II. Debata u pojedinostima o Nacrtu Ustava

XIII. sednlca 18. februara 1921. godine

17

Dubrovačka republika uspjela je usred najburnijih i najkrvavijih dogodjaja, koje je preživio naš narod u toku svoje istorije, da sačuva i održi svoju samostalnost i ako je ta republika bila ograničena na jedan veoma mali i uzak prostor. I u ono doba, kad je ceo naš narod bio u ropstvu, nigde civilizacija na-, šega naroda nije se popela do tog stepena : do te visine, kao što je u dubrovačkoj republici, Ono što je dubrovačka republika dala u ono vreme, kad su ostali delovi našeg naroda bili porobljeni, što je dala na polju civilizacije i kulture, to su stvari, kojima se možemo ponositi ne samo mi medju sobom nego i pre celim svetom. I ja mislim da se za to ima najviše blagodariti sistemu vladavine, koji se tamo održao. Doduše, kao što je primetio uvaženi gospodin profesor Radonić to je bila aristokratska republika. Jest aristokratska republika. I ja sam to hteo da napomenem. Dubrovačka republika je bila u istinu aristokratska republika, ali ono' što je mogla dati jedna aristokratska republika, neosporno će dati još pre jedna republika u kojoj ne bi učestvovao samo jedan deo naroda, nego ceo narod. I danas izgleda da ima više razloga za republikanski sistem vladavine stoga, što se monarhiski sistem vladavine izživeo gotovo u celom svetu. Monarhija ostaje, tako da kažem, jedna vrsta arhaizma. To je jedan preživeo sistem vladavine. On je morao da poklekne i da propadne u Rusiji, gde se mislilo da je najjači i najčvršći. On je morao da poklekne i posrne i u Nemačkoj i u Austro-Ugarskoj. Jednim većim delom baš taj sistem vladavine bio je uzrok što je Austrija morala i da propadne. (Glas: A Engleska?) U Engleskoj on se održava, On je tu uspeo da se do izvesnih granica prilagodi vremenu u kom se nalazimo, ali i tom prilagođivanju neosporno će biti kraj, jer se neće moći prilagodjivati do krajnih granica i morat će se i tamo najzad sa tim sistemom likvidirati. U Francuskoj krajem predprošloga veka, s njim se likvidiralo na isto takav krvav način, kao što se to dešava danas i u Rusiji. Iz svih tih razloga pored ostalih mi socijaldemokrate moramo biti protiv monarhiskom sistemu vladavine. Taj sistem dalje predstavlja sam po sebi još jednu vrstu prastare nejednakosti. Vi znate, da se danas u najdemokratskijim zemljama vladaocu moraju činiti posebne počasti, i to ne samo one, koje se čine predsednicima republike, nego daleko veće. Predsednik republike nije danas nigde veličanstvo, a vladalac jeste. Vi ste se našli pobudjeni, da predvidite u Ustavu ukidanje titula, ukidanje plemstva. Kad se kaže Veličanstvo, što to znači drugo, rego priznavanje bar u nekom delu baš tih titula. Mi moramo biti načelno protiv toga, jer je to l jedan arhaizam i jedan znak nejednakosti, koji se ne može izmiriti sa vremenom, u kojem mi danas živimo. Danas nema veličanstava. Mi danas stojimo na tom gledištu, da su u tom pogledu svi ljudi jednaki, a u koliko nisu, da treba to da budu. Mene bi lično, pravo da kažem, ženiralo, da Stenografske beleške

vladaoca oslovljujem sa jednom titulom, koja i za njega više znači danas jednu uvredu, nego' jednu počast. To je jedna stara stvar, stara etiketa, koja treba sasvim da otpadne. To je što se tiče samog sistema vladavine. Dalje, gospodo, ima jedno drugo pitanje, koje se nalazi u prvom odeljku, a to je pitanje našeg imena Za to se pitanje stalno vezuje i pitanje našeg narodnog jedinstva. Ja ću odmah kazati, da ja i svi članovi kluba, kojemu imam čast pripadati, socijalnodemokratskoga, stojimo na gledištu potpunoga narodnoga jedinstva. Prema tome ja, gospodo, ne razumem, da danas, u vremenu kad sve više i više nastaju težnje za stvaranjem širokih medjunarodnih zajednica, da se uopšte može stajati na jednom partikularističkom gledištu. Ono je bilo razumljivo u prvim danima naše istorije, ono je bilo razumljivo onda, jer je tada vladao' taj partikularizam ne samo kod nas, nego i u celome svetu. Ali danas, kad su i nacionalne granice uske i kada se teži, da se stvori jedna nacionalna zajednica, mi ne razumemo, kako se može stajati na gledištu, bilo to plemenskih bilo pokrajinskih autonomija. Jer ako se prizna pravo plemenskih autonomija, onda dosledno tome moramo priznati i pravo pokrajinskih autonomija. A sa gledišta na kome mi stojimo, t. j. da treba težiti ne samo ujedinjenju nacionalnih celina, nego i širih medjunarodnih zajednica, to bi značilo vraćanje nazad, vraćanje u prošlost. I u koliko bi ime naše države »Država Srba, Hrvata i Slovenaca« označivalo taj partikularizam, a to ono delom označuje, onda smo mi odlučno protiv toga imena. Zbog toga smatram, da bi bio zgodniji zvaničan naziv za našu državu »Država Jugoslavija« ili »Republika Jugoslavija«. Ja ne mislim, da bi mi na taj način mogli otkloniti imena narodna, koja se upotrebljavaju u pojedinim krajevima, ime Srba, Hrvata i Slovenaca. Ona se silom ne mogu ukloniti i to ne treba ni pokušavati. -Ali tb mogu i treba da ostanu samo kao narodna imena. Neka se zove kako je kome ugodnije, Srbinom, Hrvatom ili Slovencom, a državno ime treba da bude jedinstveno, Stoga mislim da bi bilo daleko zgodnije da se primi jedno ime »Jugoslavija«. I mi smo za to ime baš i zbog toga, što nam izgleda, da se sa 'mnogih strana hoće troimeni naziv vladinog nacrta upotrebiti i da se iskoristi baš kao znak nekog separatizma, protiv koga mi socijal-demokrati moramo biti odlučno protiv. Gospodo, u svom' nacrtu u prvom odeljku mi smo pitanje o državnim znacima, kome je vlada izgleda poklonila mnogo veću pažnju, nego svima ostalim članovima, smatrali kao jedno od najsporednijih i da nije trebalo ni da udje u Ustav, već da ga je prosto trebalo' ostaviti zakonu. Ja moram izjaviti svoje čudjenje, a vi ćete me zato izviniti, da je jedna vlada u današnjem vremenu mogla da misli čak i na to koliko polja crvenih i srebrenastih najmanje treba da udje u taj grb, a nije se setila da treba regulisati odnose izmedju rada i kapitala, da treba regulisati 3