Rad : list za nauku i književnost

216 5 о АДЕ а ЕШ.

сичке вештине, и Винкелманових књига о тој вештини, тежили, и какво је само Гете у својим драмама после пута италијанског успешно постигао (нпр. у „Тасу“ „ИФигенији“ итд.)

Поред те особине у јунацима, ове драме Шекепирове разликују се од других његових дела и тим, што у њиховој радњи има више јединства и округлине, и ако ни у њима није баш са свим напуштена она. децентралистичност, што је карактеристична особина модерне драме.

Све три те — римске — драме писане су после 1601. год, у оно време, дакле, кад се ђенијална — вештачка моћ Шекспирова била успела на врхунац силе и способности: а „Јулије Цезар“ је међу њима најстарије и најсавршеније дело. Ту трагедију писао је Шекспир 1601—1608, а она је штампана истом после његове смрти, први пут у знаменитом „Фолијантном“ издању од 1628. год., које су песникови

пријатељи и другови, глумци, приредили. |

Има критичара; који су, из превелике љубави на спрам Шекепира,

· ктели доказати баш овим „римским“ драмама, да је он врло добро познавао живот и историју класичких народа, а тим аргументисати, да је он „класички“ образован био. Да Шекепир није познавао живот Грка и Римљана као што су га познавали тада иоле школовани људи, то се види из свију његових дели, а ни из једних тако јасно, као из самих његових римеких игара. Ни најслабији археолог не би тако скученог знања био да пресели у римеки живот сахатове, добоше, торњеве са звонима и да обуче плепе римски у кожухе, да му натакне шубаре

итд. Али је Шекспир познавао човека. Ако није био добар археолог, он је био психолог каком није било никад равног. Бен-Џонсон и други учени савременици његови, могли су у својим драмама, у погледу археолошком, бити тачни до ситница, али у познавању човечијер осећања, наклоности и страети, стајали су дубоко испод Шекепира; а публика. није никад ишла у позориште, да се учи археологији, да се упозна с кућевним посуђем и ношњом старих векова, него да.види

ш позна човека. Тао је особена црта Шекспирових дела, да се у свима њима, биле то драме, из енглеског или из римског живота, из енглеске или римске историје, песник бави само и чисто човеком. Ричарди, Хенрици, Цезари, Брути, Клеопатре, Ромеји мсгу бити у оделу рим„ском или властегинском из средњег века, под шеширићем украшеним перјем из какве италијанске вароши, или под тешким оклопом каквог јунака са севера: страсти и осећања човечија развијаће се једнако у једнаким приликама. Није питалње, јесу ли те шрилике у етароме Риму или су у какој британској вароши. Тражећи само пеихолошку и етичку истину, за Шекспира су археолошке, географске, па често и историјске истине споредна ствар. На њих он није много полагао. Њему требају само прилике удесне да страсти људске узму оваку или онаку јачину. Има ли тих прилика у историјиг Ако их познаје, он ће их узети; ако их добро не познаје, он ће их слободно допунити.

Не ма ли их он ће их створити. ; РА

Али, морам и то споменути. Чини ми се, да је при овим драмама, а нарочито, кад је говор „о Јудију Цезару,“ критика мало у противуречици. Док се налави људи, који Шекспиру одричу свако