Rad : list za nauku i književnost

о

св. ЊЕ ; те ЦЕЗАР И БРУТ 22

сноси слабост пријатеља, а Брут моје погрешке гради важнијим но што су“ — „оди Октавије, оди Антоније, осветите се само на Касију, Јер је Касију живот досадан, кад га мрзи онај кога онљуби; о ја бих могао своју душу на очи исплакати“. И пружајући мач Бруту узвикује: „удри само као што си Цезара ударио, јер знам да си га онда, кад си га највише мрзио, љубио · више по што си икад Касија љубио“. Њежност наспрам пријатеља убрзала му је смрт. За време битке код Филипије послао је Касије пријатеља Титинија да извиди једно одељење војске, и гледајући с висине једне учинило му се да је Титиније заробљен, зато је тргао мач и убио се. „О кукавица каки сам, да живим толико, те да морам видети заробљеног доброг пријатеља“. Брут је уздахнуо над његовим телом: „О последњи римљанине, збогом!“

Такав је у главним цртама Касије. Али у развићу тога карактера има нешто занимљиво. У последњим сценама Шекспирове трагедије пред нас излази Касије заиста као човек савршен, човек у чијем су карактеру и нарави живот и идеалност на најлепши начин измирени. Али у првим сценама трагедије он није такав. Тамо је он друкчији. У својем карактеру имао је он једну слабост које затим у развоју радње сасвим нестаје, а коју је Цезар добро познавао. Касије је био завидљив. У првим сценама та црта изнесена, је у крупиим потезима. Ни патриотизам, ни љубав за слободом не буне њега прстив Цезара, него просто завист величини једног човека, кога природа није ничим бољим одарила него што је њега

„ја сам дошао слободан на свет као и Цезар, као што свим ти Бруте; хранилисмо се као и он; обојица можемо сносити хладноћу као и он, и тај је човек сад узвишен до бога, а Касије је бедно створење и мора кичму савијати, намигне ли само Цезар и нехотице на њ. Кад је у Шпанији био, добио је грозницу, и кад га је језа спопала, видео сам га да дрхти. Да, он је дрхтао — тај Бог. Плашљива крв беше побегла са усана; његово око, које страши свет, беше потамнело, и чух га како јечи. Да, та уста, која заповедају Римљанима, да слушају и бележе у своју књигу његове говоре, вик-

нуше ах! као болесна девојка: „Титиније, дај ми, да пијем.“ Богови, ја се дивим, како „човек тако слабе природе претече горди евет и однесе сам палму“. У сваком говору Касијевом види се да га само завист буни. Да је са тим способностима он отишао путем Цезаревим да су њега прилике истакле на престо римски, он би био оно што је Цезар био. Али га је баш она слаба страна његовог карактера одвела онамо где ће се она сама изгубити — у буну. Цезареве врлине на престолу развиле су се у пороке; Касијеви пороци у револуцији усахнули су. Песник је хтео преставити како се борац за слободу и отаџбину самом борбом пречишћава и преображава. Али да борба. има тако силног, тако моралишућег уплива на људе, она по Шекепировом убеђењу — мора бити вођена само у име високи начела човечанства и слободе, а не из мотива себичних. Она Моке доиста бити света и благородна, борба. Вавери против Јулија, Цезара даје те светости идеалистични, необични Брут. „Оно што у нама