Rad : list za nauku i književnost

942 Е Е Е В АД 5 б ; ОРО НО

| Уставна владавина почива на начелу да влада буде израз бар већине народа, ако не би било стање у земљи тако да може репрезентовати целину народа. Јавно мњење, журналистика, јавни 300рови, избори за општину и скупштину служе као мерило за оцену "да ли министри имају уза се већину народа или не, да ли могу и даље владати на уставном начелу, на начелу, које их је довело на владу. — 2 6

_ Велика морална снага, дубоко и непоколебљиво убеђење да се народу најбоље елужи, ако се поштује свакад и у свима приликама слободно изражена жеља већине народа, може да уздржи људе, који имају у рукама неодговорну власт, да не прекораче начело уста“ вне, преставничке владавине.

Кад на страну одбацимо све побуде, које неког човека могу гонити за влашћу и кад претпоставимо да човек у власти има тврдо убеђење да њоме служи и користи само народу, онда опет ича и таквих људи, који држе да народу служе и онда, кад силом своје · власти нагнају народ да живи и да се управља по законима, које су они створили, и ако уза се нису имали већину народа. Велики реформатори црпли су снагу свога деловања из уверења да стварају законе, који ће подићи и унапредити народ, и ако овај на њих мрзи и сматра их као теђет. Али и велики тирани, који енагу народну сатиру и упропатшћују, оснивали су своју владавину на пистом узерењу, на коме раде и реформатори.

; Отуда у чисто уставним земљама наређења да министри могу и смеју владати само онда, кад имају уза се већину народа и кад их већина народа средством скупштинских избора попво на висину министарских столица, и да су одговорни свакад иу свакој прилици ва рђаво ехваћену политику и за рђаву управу. Народ је толико претрпео од разних тирана, који су уобразили били да су реформатори, да је у уставној владавини препречио пут свима онима, који мисле силом власти да реФормишу земаљске установе, и створио је установе, где могу реформатори иеказати своје реформатерске идеје и изнети их народу на критику и увиђај, те да народ може благовремено равмислити о новим установама, које се предлажу, и да буде на чисто са својим гласом да ли их треба потиомоћи или одбацити.

Властољубиви људи, и људи, који су уверења да народ могу усрећити само силом власти, као и они људи, којима "власт тове материјалнем интересима и личном ћефу и расположењу, остају на влади и онда, кад су изгубили у народу потпору и поштовање. Шта више, они прибегавају свима оним средствима, која су кадра да упливишу на мерило, које служи ва оцену њихове уставне владавине. _ Знајући да резултати избора за општинску управу, или за скупштину могу елужити као најочигледније мерило да ли влада ужива повере“ ње у народу поли не, они прибегавају разним досеткама и ујдурмама и дозвољавају себи да употребе и она ередства, која се никад не могу одобрити и сложити са појмом уставне владавине.

У земљама развијеним и изображеним сразмерно много мање има људи, који јуре за влашћу, но у оним, које стоје у почетку развитка и ивображења. Тамо знају да власт има граница, преко

пеадљљааррннттиии