Radničke novine
БРОЈ 188.
НИШ, ПОНЕДЕЉАК 10.
'ИНЕ.
ГОД. XIV.
Рукописи сг ноП[П'Цу Т> т
ПрОј 0 п.гфц
»Ј';.шае
Раднинк ловине О..АН СРПСКЕ СОЦИЈАЛНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ
УРЕДНИПЈТВО и АЛЈАПНИОТг/.П.МјЛ ј:а.1АЗН Сн у :::I а•'::.*.I*:'• „ГУ'1 ЕПГЕРГ-
ПИ а
А
дв
Синоћ смо са ужасом чули и нажалост нроверили страшиу, најстрашнију вест из овога рата: Димитрије Туцовић, вођ Српскс Социјалне Демократије, нао је на крвавој људекој касашшци! Тамо негде око Мионице. у петак, 7 овог месеца, једна граната разнелаје Димитрија Туцовића, пресекла један неуморни живот који се налазио у најпунијем нанону борбе и стварања, иекидала једно племенито срце које је својом неисцрпном тоилином загревало целу социјалистичку Србију дајући јој енергпје и полета за Р а Д» уништила један генијалан ум који јо као кула светшва стајао високо изиад спију нас, иоказујући нам пута, ум чији се сјај већ био пробно кроз' уски оквир нашег партијско р а живота — и кроз дебео застор клевета многобројних непријатеља и завидљииаца — на почео скретати на себе иажљу и дивљење целе мислене Србије...
Човеку се збиља утроба чупа од бола кад види на какав је варварски начин пресечен такав један чивот, пун племенитоети и стварања, и који је носио у себи клице за велика, историјска дела ! Страшпе су жртве које пролетаријат у овом рату мора да подноси за туђ рачун! Француски про-таријат изгубио је, одмах у почетку, Жореса. Српски пролетаријат изгубио је, ево, Туцовића. Поређење че нимало претерано! Што је Жорес био за француску Социјалну Демократију, то је Туцовнћ био за српСоцијалну Демократију. Сви који су и нај.мање познавали Туцовића неће се овоме чудити. Ми знамо п пролетаријат целе Србије зна добро ко је* бно Туцовић н шта је он све био, и ми ћемо га вечито 1 — и вечито за њим плакати. Заједно са нама, њега ће^оплакиватиС^^ед^ј СаЈЦшалистичка ИнтеЈн**”*»* з,,п пп > га је знала по раду и у којој јс он, н акб тако млад, већ почео заузимати све видније место. А још више ће га ши они најиетакнутији представници социјализма из Босне, из Хрватске, из Бугарске, из Румуније, из емие Русије, из Аустрије, из Ческе, из Немачке, који су имали прилике да га лично упознају на мнолим националним конгресима и који нису скривали своје дивљење према овом младоме човеку, који чо тако скроман али који је величином свога ума одмах вршио неодољиву сугестију над сваким са ко. би дошао у додир... Бол нам не даје да више пишемо... Сутрашљи број посветићемо нашем милом, нашем несрећном, лашем иеумрлом другу Туцовићу...
вом четрдесет грама! Другим ре-Ггреба сам да се бранп. И место што чима, тамо се килограм хлеба про- Ј ћемо кукати : Зар нема власти у
— КИЛО ХЛЕБА П25 дин. Промукли смо веН говорећи и заморили се већ пишући о скупоћи животних намирница у Србији, скупоћи која је много мање последица оскудице тих најважнијих артикала а много вшие резултат итекулациЈе и бездушне себинности продаваца, који се до буквалиости придржавају оне изреке да у мутпој води треба ловити рибу и који хоће' своја богатства да зидају на леше-ј вима овог изгладнелога света. По-| дизали смо протесте прогив тога, жалили се влади; апеловали иа Скуп-' штину ; тражили помоћ од опшгип ских власти: ништа нам све то није помогло, шпекулација са животним намирницама продужује се и даље, све већа, све безобзирнија, све без-; душнија I За један класичан пример дознали смо јуче. Другови који су иролазили кроз Параћин донели су нам једну кришку хлеба, која се тамо продаје за пет иара. Мислите ли да је то четврт хлеба ? или шестпна? и*и најзад и осмина хлеба? Не! то и није кришка хлеба ; то је управо један залогај\ Он је тежак, — измерили смо га одмах — 40 и сло-
даје за динар и двадесет и пет пара! Тај смо курнозитет сачували. Ко год хоће може га видетн у излогу ове штампарије, у главној улици. Показаћемо га и господину мпнистру полицмје. Показаћемо гл и влади. Показаћемо га п Скупштпни. Па ћемо га опда сачуватн за паш Историјски Музеј, да служм као класичан докуменаг примптивпе акумулације каиитала, патриотизма буржоазпје и савесиости власника у Србији ! Рећи ће нам се : то нпје општл појава. Можда. Вероватпо да је то
овој земљн ? много боље је најозбиљније запитати се : Ама зар нема ниједне песнице у овој земљи ?
СУКОБ ИЗМЕЂУ ЕНГЛЕСКОГА И НЕМАЧКОГА КАПИТАЛИЗМА --
Успех иемачкнх производа и пораз енглеских производа последице су многих узрока. Немачки производи су у највеНем броју бољега квалитета и јефтииији но еиглески. Бољега кбалитета, зато
само у Парлћпшу. Веровлгно да ни Ш то је Немачка дивио искористила оптамо пије сталпо. Вероватио да нп . штинске основне, средње н внше школе тамо не раде то сни продавци. Алн, 'У којима је нредавано све што један ису сваком случају, то је једпа врло I к У сан привредиик треба да зна; нпске Ј . ј и < 1 I г цеце, зато шго су радннцн знали и уполепа илуС1 рлцнја а.ИПЉИвосш и др Т р С бљавали најнозмје и најјефтиније ме-
скостн иродаваца животних намнр ница у Србији, с једне стране, н орпјенталске, злочиначке немарности државпих и општинскпх власти, с друге страке. > Обично се у оваквим приликама. поставља празно н јалово питање Па зар пема власти у овој земљи Ми смо одавно напустилн т уобичајени рефрен. На власт виш не вреди апеловати. Публпка, ов сиромашан, опљачканп н очајнн све
НЗЈНОЗИЈе И НЗЈЈефТИНИЈе тодс фабрикације, које су научилн у техничким школама, којих је царевина одавно била пуна. И други узроцн су иомогли победи ,шас1е 1п Оегшапу*: извештаји енглеских хонзула истаклн су нх. Копзул из Риге ' * ^ Де: ■ ) цискоришћава све могуће припаднс својој клијентели. да енглсске мреже нису ис рибаре, па је напра■ миге мреже. Он је изруском језику, са -.уским новцем..."
Конзул из Шпетина: „За сваки народ Немци фабрикују дамас националну или уобичајепу одећу, са оним штофовима и бојама које се потрошачима допадају. Оии показују немачку моду само онда кад им се тражи." Копзул из Тенерифе: „Немац је поставио себи за правнло да задовољзва укус, обичаје и жеље својих потрошача. Што њему ти укуси изгледају чуднн, необјашњиви, глупи: ништа га се то не тиче; он ће увек своју фабрикацију прилагодити најфантастичнијим захтевима; а гледа да свакоме понуди оно што сваки може да плати...“ Једном речи, Немац се свуда трудп да се упозна са укусом своје клијентеле, док Енглез ннје водио о томе бригу; енглески нроизводи нису пмали ничега оригиналнога, увек су бивалн једни исти, па билн они намењиваии Кинезима, Бурима, Французнма нли Перуанцима. Германскп ироизводи, пренесени брзо аа највећу даљину једном од оних многобројннх немачких трговачких лађа које крстаре по Океану, прелазили су у руке безбројних немачких исељеника који су их тада нудили купцима. Ти исељеници, и ако су и даље остајали Немци, умели су нпак да се прнлагоде захтсвнма, укусима и обичајима своје клијентеле; они би увек паучили језик земље у којој су водили трговину; опи су свуда умели да буду не само учтиви, него још и љубазни и предусретљиви. „Никада наши трговци, писао је енглески конзул из Београда, неће до-
I \