Radničke novine

БРОЈ 2.

НИШ, ПЕТАК 2. ЈАНУАРА 1915. ГОДИНЕ.

ГОД. XV.

Радничке Новине ОРГАН СРПСКЕ СОЦИЈАЛНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ

УРЕЛНИШТВО и АДМИНИСТРАЦИЈА НАЛАЗИ СЕ У ШТАМПАРИЈИ „ГУТ Е Н Б Е Р Г“

Број 5 пара Излазе сваки дан

тч'^ I г »м.г П I I Т Д1Г ТГ| .И ЗЈ ! ДН НЕ БУДЕ ДОЦКДН?

Б. С.

Свега нре тридесет и неколико дана, Србија се налазила у самртној опасности која умало што се није завршила катастрофом. Целу земљу обузела је била дрхтавица и пробијао ладан зној; два милиона људских бића имали су језовиту импресију као да полагано улазе у чељустн неке грдне змијурине. Чудним стицајем разних прилика које су све ишле у нашу корист, остали смо жпви и осетили смо се ван опасности баш онда када смо сви веровали да више апсолутно не можемо избећи опасност. Мплиони су данули душом, и још се новраћају себи од ужаса који је њима овладао у оном моменту. Цела земља опоравља се тек сад од огромне физичке и душевне малаксалости, и сви осећамо отприлике оно што би осећао човек кога су лекари, по свнма законима и учењима медицине, огласили за мртвог, који је на основу тога однесен у капелу и остављем да ту преноћи па да се сутра сарани, али се он, неким непојмљивим стицајем тајанствених и скривених виталних снага, пробудио, подигао заклопац и на запрепашћење свију изишао нз гробља... Препоручите сад таквом једном човеку да се одмах боксује, и ви ћете у очима целога света изгледати смешнн у колико не и луди. Е то, што не би радио најглупљи човек, то сад раде српски журналисти, који имају прегензију да воде не само јавно мњење него и целу ову земљу. Наши новииари иочели су одмах припремати духове за офанзиву. До пре некн дан, они су се задовољавали да то раде скривено и увијено. Међутим, сад то траже отворено. Сад захтеваЈу офанзиву. Сад доказују како Србија, која још није дошла себи од страшне новембарске кризе, треба одмах да јурне на Аустрију и да је уништи. Првн трубни знак дао је пре два три дана у Мало.н Журналу најпотпунији иредставник новинарске честитости и памети у Србији: Божа Савић (Б. С.). За њим ће, разуме се, доћи и остали, сви они који су годинама доказивали овом наивноме народу како су аустријски војници мекушци који су навикли на белу кафу и земнчку, како су њихови топови штрцаљке и како су им монитори сулундари. Не бисмо ми поклањали пажњу овим ратоборним поклицима српског журиалистичког олоша. Осетио је и најпростпји грађанин ове земље да

патриотизам и храброст господе новинара расте само са квадратом њиховог растојања од бојишта. Зна и најобичнији наш војник да борити се са Аустријанцима не значи исто што и играти жмурке са ајнлегеркама по штампаријама. За свакога је јасно да проливати мастило не значи нсто што и проливати крв. Али је ово писање знпчајно као симптом расположења које у том погледу влада код фактора који на ствари утпчу н који ствари решавају. Ма колике глупостн да пишу, наши новинари немају бар ту утеху за себе да су оне њихове, оригиналне. Они најчешће раде оно што им се дошаппе или нампгне. Не плашимо се ми Б. С. ни његове политике: томе ми можемо само да се смејемо. Али се ми плашимо тога шго ова земља изобилује на сваком кораку са понеким Б. С. или, још тачније, што се на најважнијим положајима и у најглавнијим установама нађе бар по неколико Б. С. Б. С. то је симбол паметн наших уирављача, оних од чијег решења зависе животи и судбине толиких хиљада душа. И ето зато кад видимо оно глупо Б. С. ми се најежимо; и ето зато кад Б. С тражи нову офанзиву ми се плашимо и зебемо...

НА БРЗУ РУКУ Тешка казна Кривицом ђенерала Кондића изгубљено је код Чеврнтија, при прелазу преко Са»е, 6000 и словом шест хиљада војника. И, дабогме, као што бива у земљи где има правде, ђенерал је одмах стављен под суд, суђен и — слава нека је Правди\ — осуђен на читаву годину дана затвора. Всушкн »ојни суд одобрио је ту пресуду, али није остао само на томе, већ је нарочито нагласио да ђенерал Кондић није кажњен још једним даном више (у ком би случају изгубио чин) ради тога да би целог жшота осећао грижу савести носећи војничку униформу и примајући ђенералску плату. Сад нам је тек јасно зашто мајор Вемиђ није издржао ни дана затвора за убиство оног воЈника. Он би, према оеоме Кондићевом делу, имав да убије још петнајест војника и да једнога тешко рани, па тек дл буде осуђен један дан затвора. Што смо ти ми проспш и глупи: осуђивали смо човека што јс убио само једног војника... Купите добровољне прилоге за Радничке Новине

Интернационална дипломатска утакмица Рим је данас постао дипломатски центар целога света. Тамо зараћене земље шиљу своје најбоље и најокретније дипломате, не би ли преокренули Италију на ову или ону страну. Немачка је послала Билова; непрестано се говори о томе како ће у Рим отпутовати француски министар спољних послова Делкасе или бившн мииистар спољних послова Аното; а пре неки даи из Софије је тамо отпутовао Генадијев. У јучерањем броју Журнала де Балкан читамо да посланик Србије у Букурешту,; г. Миханло Ристић, одлази такође у Рим. Ј Мора бити да је тачно, пошто је ЈКурнал де Балкан оргаи нашег министарства спољних послова и пошто се једино из тога листа у Румунији може човек обавештавати шта се ради и каква се политика води у Србији. У дипломатским круговима, г. Ристић се сматра као једна од најистакнутијих Ј личности. Према томс види се да се сада I у Риму одигравају врло важне ствари и да су у питању крупни, врло крупни интереси ове земље. Бојати се само да све ово не буде већ доцкан. А сем тога, ма колико били дипломаги вешти, ствар увек решавају крупни капиталистички интереси.

ЈЕДНД Г/1УП0СТ У лудо бачене паре Како неки листови јављају, смедеревска окружна скупштина одредила је суму од читаве 2000 динара да њоме купи заставу вардарскоме пуку! Ово је лудост којој нема равне. Толики бегунци умиру и пропадају на сваком кораку од глади тако да се човеку мора коса да накостреши; толики рањеници страдају и умиру по болницама због недовољне неге и удобности; толика беда и мизернја на све стране због тога што маса света нема ни маријаша у џепу, а смедеревски скупштинари не нађоше ништа паметније ни корисније него да тако велику суму утроше за куповину шарених крпа које немају никакве вредности ни значаја! Кад ли ће се у овој земљи стећи 1 макар мало памети ? ЈЕДНА ТДЈДЦСТВЕИОСТ Ко је послао Генадијева? У јучерањем уводном чланку ми смо, између осталих појава, истакли као нарочито важан и сумњив знак одлазак Генадијева у Рим. О томе сад пише и Иарод, орган широких бугарских социјалиста. Он, у броју од среде, вели ово: Шеф кашкаваљџија (једна патриотска бугарска компанија којајелиферовала Турцима кашкаваљ за време док је бугарски народ проливао своју крв за њихове рачуне кољућп се са Турским војницима. Примедба Редакције) отпутовао је снноћ у иностранство. Међутим радославовисте (владзјућа партија), преко свог органа Утро, изјављују у иронији како им тај пут Генадијева причињава особито задовољство.... Пре одласка Генадијев.љева код њега је долазио царев лични секретар ЈХобрович на један подужи

разговор. Између радославовиста, цара и Генадијева одиграва се нека интрига чији ће рачун имати да плати бугарски народ. Радославовисти упућују преко Утра грозне филипике Фердинанду кога оптужују као главног винозника за покољ од 16 јуна. Изгледа према свему да је двор поверио Генадијеву ту мисију, насупрот жељи владе. Какву ли ће кашу да замеси у туђини овај дворски мисионар? Ма каква она била, њу ће пре свију морати да кусају радославовисти, који не могу да избегну одговорност за коалицију.

Ружна појава Лекарска себичност Чешће пута смо писали о неосетљивости и грубости наших лекара, управо писалн смо о томе о чему би желели да не морамо никад писати. Колико само утехе у овим тешким данима могу дати лекари болесницима и рањеницима, поред своје лекарске помоћи, знају сви који су били болесни или рањени. Тај њихов велики значај у ово време требао би да им да подстрека да неуморно истрају на послу око видања рана и болести задвбивених на овој људској касапиици: да забораве на своје материјалме жртве, које су ипак мање од жртава оних који су у борби; да забораве напор који је ништаван према умору оних који су по рововима. Тако би се најбоље одужили својој лекарској савести и оправдали ону веру коју народ има у њима и коју често изражава у оној класичној изреци: бог па ти, господине докторе ! Ми не споримо да је много таквих лекара који савесно и предано врше своју дужност, али зато што их има и таквих који заборављају свој позив, сматрамо за потребно да то осудимо, да назовемо ружном појавом. Сада када смо све медицинаре претворили у лекаре, када иам сваки лекар вреди више него петорица у миру, дешава се да лекар да оставку на државну службу. Доиста ружно! Индиферентна нам је потпуно личност те докторке, која се, чини нам се, зове г-ца Бркићева, која даје оставку на државну службу, да би се могла посветити приватној пракси, али нас интересује сам факт, тим пре што је госпођица до скора радила у болници и изашла из ње онда када је најпотребнија била: када се појавило неколико случајева заразе. Споредно је за нас и то што се г-ца сувише разметала патриотизмом и србизмом — то јој је свакако рђаво наслеђе околине у којој се васпитала — али је главно да се она показала сувише мало нежна, хумана и савесна као лекар.

СВЕТЕ УСПОМЕНЕ ( 2 ) Рђаво настројен ранијим поступцима интелектуалаца, Балугџића, Тоше Стојановића, Шовеља, Скерлића и т. д., моја лична мржња према ђацима држала ме је читаве три године на пристојном одстојању од другова Туцовића, Кацлеровнћа и пок. Радована Драговића. И, ма да су се они искрено трудили да од мене, једног обичног молерског радника са свима лумпенским особинама, створе свесног пролетера и, гонећи ме да читам, ангажовали ме за послове покрета, ја сам их тако дуго у души мрзео, алн због њихова одана рада за ствари пролетаријата осећао према њима и дубоко поштовање.