Radničke novine

БРОЈ 4.

НИШ, НЕДЕЉА 4. ЈАНУАРА 1915. ГОДИНЕ.

ГОД. XV.

т

УРЕДНИШТВО и АДМИНИСТРАЦИјА ИАЛАЗ« СЕ У ШТАМПАРИЈИ „ГУТЕНБЕРГ" Број 5 пара Излазе сваки дан

РЕДКЦИЈД фЕУДАДДЦА

Турци су у овпм крајевима деле, у главном, на две друштвене класе: на беглере (феудалне поседнике) и фукару (сиротиљу). Незнатан део грађанског елемента, занатлија и сигних бакала и дућанџија, чини неку средину између оне две класе. Вепи део и тога света припада више фукари (сиротињи), него шго би био неки независан друштвени ред, одређена и формирана друштвена класа. Окретнији трговци, способиији да се одрже у конкуренцнји и да у њој извојују победу, по правилу су д‘мне (помухамедањени Јевреји), бек[Џиши (једна секга која није пала под утицај оџа и дервиша, једе свињетину и пије вино, секта једнл постала од помухамедањених богомила, који су се у новој вери задржали доста старих својих особниа) и Арбанаси (обично помухлмедањгни и поарбанашени хришћанп). Али, ови појединци нису још од великог, камо ли пресудног утицаја ни у варошима и камо ли у селима. За турско доба беглери су били паразитски експлоататори чипчија, а фукара им је обезбеђпвала феудалну сгзистенцију: беглери су се за јевти! е паре откупљпвали од војске а сћукара је служила иојску и била и пначе нотпора за угњставање чнпчијл. У накнаду за ту службу фукара је добијала — она окретнија и живља — право да и сама помало огулн оне од којих је поредак требало чунати, а она пропалија, она што је па последњој лествици беде, на дну — одржавана је незнатном милостињом, каква се пружа обично најпропалијем лумпенпролетаријату. Кад је требало угушивати какав иокрег, или чак и какво неманифестовано нерасположење чинчија и потиштених, онда је извођена стајаћа нојска регрутована из синова фукаре. Али је, често пута, у виду погрома, употребљавана и она фукара ван касарне, она у цивилу. Кад је, после ратних догађаја од 1912 год., турски режим замењен српским, очекивало је се да ће се сместа променити и социални односи у озим крајевима: држало је се, да ће феудална својина бити укинута и да ће се, без нкакве накнаде, земља раздати чипчијама. Наде су нас наше, на жалост, мзневериле: цариградским уговором пеповређено је задржана феудална својина, и беглерска и вакуфска. Радно сеоско становништво је лише, у ствари, добило косовском битком, него ли царнградским угопором: после косовске битке Турци су били увели бољи друштвено-политички режим, т.ј. сношљивији него што је дотле био; цариградским уговором, пак, задржан је и сачуван облик својине који се преживео, који је сметња привредном нанретку, који је очајно несрећан за социјалне односе и против којега се

Скоиље, 1. јануара. већ готово 100 година и само становништво бунило. Са стањем, које је истицало из цариградског уговора, могли су биги задовољни само беглери и оџе којп добијају све приходе од огромних вакуфских добара 1 ) и о њима никоме рачуна не полажу. Што се тиче политичког режима, он је беглерима и оџама био сасвим по вољи: за онштим правом гласом, за пуном слободиом штампом, за уставним и полигпчким правима чезнуле су широке масе чипчија, радника, ситних занатлија и дућанџија; га права беглсри нису бегенисали ни за време познатога хуриЈета. Сад су, пак, бнли задовољни што се та права не пружају масама.а њима се, међутим, обезбеђује феудална својина и неокрњен њихов ! социјални положзј. А кад им је, уз Ј то, допуштено да имају великп број шантана и проститутских домова, 1 они, који до суровостп полажу на I право апсолутне, свете и недирнутеI својпне брачне постеље кад се њи-ј ховпх жена тиче, сматрали су да су, са феудалном својином и правом најодвратнијег разврата, добили све. Али, као гром из ведра неба, нуче објава: да цариградски уговор престаје важити. Беглери и оџе су сместа то протумачилп као опасиост за њихов социални, за њихов класни положај, за њихове привилегије. Уништавањем цариградског уговора они су се поплашили да, кад нестајеједног међународног акта који им обезбеђује изузетан паразитски живот, не наступи оно што је требало учиниги још у октобру 1912: укидање феудалне (беглерске и вакуфске) својине. Да то спрече, онн су се одмах дали на посао: преко оџа прегли су да ставе у покрет религиозно фанатизовану фукару, која, и овом приликом, треба да вади кестење из ватре и да плаћа својом кожом за туђ рачун, за рачун беглера, који ; скривају своја леђа, и за рачун оџа, који се уздају да, као свештеници, буду поштеђени, А да фукару ставе у покрет дала им се прилика повољна самим фактом: што се и Турци (до 25 година старости) позивају да служе војску. Фукари је напричано: да ће се њезиии синови присиљавати да се хране домузином (свињетином), да ће бити под духовном влашћу ђаурских (неверничких) попова и т.д. Ради тога су држани тајни састанци ио текијама и тајни митинзи по џамијама. А кад је за све то требало и одговорност примити, беглери су, којима отменосг, џентлменство није

Р Вакуфска добра су процешеиа иа шест милијарди. Процена је пршена у моменту освајања ових крајсва. И тада је та ироцена била мала; сад је вредност тих добара неколнко пута по шест милијарди. Јер џамије, текијс и друге религиозне установе и.мају огромне чифлуке, пол>а, имања по варошима, куће, дућане и т. д.

нигда одлика кад је у питању фукара, остали у крају, склоњени и безбрижни, а фукару су оставили да испашта — за реакцију феудалаца. То је се јуче очнгледно видело, кад је за митинг у џамији султаиа Мурата и за један реакционарни покрет којега инспирише једна заин тересована феудална класа (беглерп и оџе), јадна фукара понела одговорност. А да је било памеги да се благовремено уништи феудална својина до овога сад не би дошло: заингересовани да бране нов друштвени ред ствари, управо да браие своја права од напада прошлости, сељаци би се и сами са своје стране живо ангажовали прогиву свакога покушаја за з1а!из ^ио ап!е. Чак би и мухамеданска фукара (сиротиња) данас била у другом положају, па бл и друге интересе имала: да су њојзи раздељена вакуфска нмања(као и хришћанима што је требало разделити имања црквена и манастирска), она би данас имала интересе супротне интересима беглера и оџа, она бн данас бранила не право феудалне, већ своје, управо грађанске својпне. НА БРЗУ РУКУ Скупа неутралност Преда мном лежи један пар опана ка који су лиферовани из Румуније. Лепо и вешто израђени, нема спора, тако да му никако не можеш ухватити да ли су од артије или су од коже. Сад ти се лепо учини да су од артије, а сад би готово поверовао да су чак и од коже. Флли им само једно: Требало би на сваком пару да стоји по једна цедуљица на којој би Гшсало: Ово су опанци. Знате, да не би било пометње у овој ратној забуни. Ти су опанци плаћени по 7 динара пар. Скупо плаћена неутралност....

Чланак Фремденблата о Берхтолду

Граф Берхтолд, који је вршио министарску дужпест у најтежем и најбурнијем времену, примио-је наслеђе од графа Ерентала позахтеву пок. Ерентала. Граф Берлтолд није никада тражио да дође на тај положај, који је заузимао и вршио са толико самодрицања и пожртвовања, руковођен само својим просвећеним патриотизмом. Он је чинио све што је могао и није се никзда устезао да ангажује своју потпуну одговорност. Ои је увек презирао ситна средства и ишао увек искрено правим путем. Исти лист излаже загим напоре графа Берхтолда у месецу мају 1912 године у циљу избегавања оружаног сукоба на Балкану, када је он сугерисао идеју о реформама у Турској, али ова његова политика и ако је била мирољубива и реална, није могла спречити политичке агитације, које су имале своје седиште у Србији. Сарајевски злочин показао је целом свету да се Хабзбуршка Монархија иалази на раскрсници и кад се Русија није устезала да се после убиства престолонаследиика огласн за заштитника Србије, Аустро-Угарска за осигурање свога одржања морала .је ратовати. Исти лист завршује чланак овим речима: Историја ће доказати, колико је суђење

графа Берхтолда о догађајима било тачно, и како је он добро прозро у будућност; колико се он трудио да енергично одбрани праве интересе земље. Он је увек био високо цењен од наших савезника због своје искрености и своје лојалности, и његова активност је свуда била једнодушно призната.

УЗРОЦИ И ПОСЛЕДИЦЕ БЕРХТОЛДОВЕ ОСТАВКЕ Коментари француске штампе Коментаришући оставку графа Берхтолда, „Тан“ пише: Граф Берхтолд неће да прими више одговорност за вођење политике упропашћивања, чију је опасност и сувише позно разумено, да би се успешпо могао противу ње боритн. ГБегов одлазак само се једна епизода неизбежног распадања монархије. Он уступа свој портфељ Јвдноме Мађару, који ће појачати претежност будимпештанске владе у савезу монархије. Специјално познавање исгока, које се признаје барону Буријану, као да казује, да је неуспех политшке графа Берхтолда у Румунији и на Балкану допринећ његовом одласку. Немачко туторство било је, изгледа, тешко томе великом независном господину од духа и од карактера. „Журнал де Деба“ истнм поводом пише: Ова оставка је знак пораза аустро-угарске дипломатије и победе оних, који непрестано потчињавају велике опште ннтересе војединачним интересима, што значи нема аутономије Ердељу, боље нека пропадне монархија него ли мађарско господарство. Гоаф Тиса остаје главни покретач аустро-угарске политике. Можемо се само упитати, да ли је цар од срца са њим или Тиса његов гоеподар. Габријел Аното пише у „Фигару": Босна и Херцеговина су биле окупиране; хтели су их анектовати и ради тога осредњег резултата ти осредњи људи постали су џелати милиона мирних људи. Такви се злочини плаћају. Министар, који одла.чи, потписао је фамозну ноту Србији. Због тога ће остати за увек жигосан. ГБегова земља га одбацује, али га историја задржава. Треба потражипш узрцке одласка графа Бертхолда у садашњој акцији Италије и Румуније. Присуство једнога Мађара на Балплацу доказује, да Угарска разуме, да има сама да брани своје интересе и унутра и с поља. То је разортачење и пораз аустроугарске политике на Балплацу и у Европи. Неизбежне жртве у Јадранском мору и у Ердељу први су подаци, које нам казује нагли одлазак графа Берхтолда. На њему ће се сломити кола за све оне грдне погрешке, које је икада починила суверена политика. Италија и Румунија саопштиће своју вољу Аустрији, коју рђаво подржава Мађарска. Кад једанпут буде задан тај ударац, народности ће лако изићи на крај са трошним дуализмом. Према извесним обавештењима, прва последица оставке графа Берхтолда била би одашиљање свих слободних трупа ради одбране Угарске од Руса и напуштање аустријске офанзиве иротив Срба.

ПОД РАТНОМ косом

Крста Поповић, - правник Пре месец дзна пао је на бојноме пољу и Крста Поповић, правник. Крста је из Црие Горе, а био је један од најистакнутијих омладинаца који су водили опозицију тамошњем деспотскоме режиму. И штоЈе нарочито симпатично код њега било, то је његов карактер који му ни у данима најтежега искушења и еми-