Radničke novine

Ч Л А И А К Д О К Т 0 Р А

У „Газети де Ј1озан и , у броју од 24 повембра ове годиие, публиковао је пооиатн професор тамош 1 вег Универзитета, г. Л. Рајс, о горњој теми ово писмо, датирано у Ваљеву 6 новембра 1914 год.: Данас се враћам са једног излета у крајеве, које су пре нека два месеца посетиле аустро-угарске трупе. У пратљи окружнога начелннка Лазића и некадашљег српског конзула у Паризу Барловца, извршио сам тачиу истрагу. Ми смо саслушали масу лица и дали да се отворе многи гробовн. Осматраље места, тв јсст кућа, које су запаљене или опљачкане, често нам је давало само потврду за оно што су рапије сведоци били исказивали. Што сам сада видео и чуо у ммогоме превазилази оно што сам могао представлЈатп себи у својој уобразиљи. Неправо би било генералисати и тврдити да за то носи кривицу сва аустро-угарска војска. Оно што ћу рећи тиче се трупа које су биле упале у шабачки округ. Убнјено у подринском округу 3000 до 4000 грађана! Пре свега мало статистике: по селима и варошима, које сам обишао, Аустријанци су побили 1148 грађаиских лица. Њихови су лешеви пронађени и прегледани. Сем тога нестало је 2280 грађанских лица. Кад се зна начин, како „ради“ војска која упадне на непријател>ско земљиште, оида се може претиоставити, да је бар половина тих талаца побијена, чиме би се број убијених подигао од прилике на 2400. Уз то валза имати на уму, да се један део шабачкога округа (највећи део рађевскога среза и делови јадранскоги азбуковачког среза) још налази у аустроугарским рукама и да, премз томе, ми још не можемо угврдити број погинулих. Нагласити мн је још, да ја нисам био у свнма општинама и да их има још много, где су вршена насиља. А то нам свакако даје права да изведемо закључак, да сс број побијених приватних лица може рачунати на 3000 до 4000.

Убијање ради шенлука! Кад су се Аустријанци приближавали, искупили су се били суседи Драгомира Маринковића из Липолиста у његовој кући, јер је она била много пространија и јача но остале. Они су се склонили онде, како су могли, али су аустријски војници, пролазећи кроз село избацили' велики број пушчаних метака кроз прозоре и убили Тодора Маринковића, 60 год. старог, Марка и Ружнцу Маринковић, од 19 и 20 година, Милутина Стевковића од 18, и Загорку Кастејковић од 40 година. Рањена су и друга петорица у добу од 18, 60, 10, 6 и 40 година. Ме-1 ђу тим жртвама три су биле женскога рода. Ја сам пратио трагове пројектила и констатовао да су они махом били избачени споља кроз затворене прозоре. Искључено је, дакле, да се могло пуцати из унутрашњости куће. Убијали децу и бабе од 70 год«на! Аустријски су војници посетили били четрдесетогодишњу Марту Стојковић из Липолиста, и однели све што су у кући нашли за јело. Тражили су од ње и више, а Марта није имала ништа више. Да би се заштитила од војника који су јој били почели претити, хтела је да побегне са својом децом суседима, На то су војници припуцали, убили јој 12 годишњега сина Веселина и тешко ранили и њу саму у кук леве ноге. Леш Веселинов нађен је обешен над каиијом. Из Бастава разбегло се било све живо кад се дознало да се приближују Аустријанци. Али две болешљиве старе жене из породице Солдаговића, којима је оило 72 односно 78 година, не хтедоше да напуштају своје куће, мислећи, еа ни најсвирепији људи неће чинити никаква зла старим болесним женама, Кад су се по одласку Аустријанаца сељаци били вратили својим кућама, онн су нашли, тако они гнрде, обе јадне жене са безбројним ранама од бајонета, са одсеченим носевима, ушима и дојкама. Палилн живе људе!

Убијено око 250 жена! Доба старости жртава варира између два месеца н двадесет и две године. Већина их је била између 18 и 65 година. Међутим, међу њима има миого дечака од 10 до 18 година, а ни деца у најнежнијој старости-нису штеђена. Ја сам их нашао’ пеколико у заједничким гробовима, који нису билн старији од две до три године. Број масакрираних жена релативно је велики. Међу 1148 лица, за које је утврђено да су наснлно убијена, било је од прилике 250 жана. „Комите“ од 10 и од 70 година! На који су начин побијена та грађанска лица? Многа од њих одведена су прво као таоци н при доласку у прво село побијена. Појмљиво ће вам биги, да војска пије могла вући уза се толнко много грађанских лица. Чим би стигла! у друго које село, где бн узела нове таоце, ваљало јој је ослободнти се од ранијих. Свакако би најпростије средство било пуштати пх у слободу, али је требало вршитп „инструкције" војннх команданата, о којима сам вам јавиоуједном мом ранијем пнсму и по којим инструкцнјама ваља свако грађанско лице које бн се затекло нзваи села и т. д., па ма оно било и без оружја, сматрати као комиту. Да би се дакле бранили од тпх опаснпх „комнта" у старостн од 10 илп 75 до 80 година, као и од „женских комита“ од 60 година, нашло се да је најл‘ростнје стрељати их или вешати. Излишно је напомињати, да су ти несрећницн, као што се мојом истрагом утврдпло, били мирни сељаци и сељанке, који нису носили уза се никаква оружја. Сем тих као талаца побијена су многа грађанска лица у својим домовнма. Да бих вам показао методе које су употребљаване, изнећу вам неке случајеве који су утврђени истрагом.

И ватром су мучене жртве „Казнене Експедиције". У Прњавору је дошло било до борбе између једног одељења српске коњице и аустриских трупа. Тешко је рањен и један српски коњаник, а један мештанин пустио га је сажаљиво у свој дом и положио у своју постељу. По одласку аустријских трупа нађен је патос испод кревета рањеникова сагорен, а тело јадниково потпуно испечено. Ја сам лично констатовао, да је под испод кревета био сагорео у простору од 2 на 1 м. Леш је укопан пред кућом. Надати се да ће и ово мало набрајање типичних случајева бити довољно, да читаоци створе себи своје мишљење. Па ипак морам навести још један случај убијања у масама, који никако не стоји усамљен. Једна грозна сцена У Лешкицу ]е доведена једна група талаца у добу од 8 до 82 год,. свега их је било 109. У непосредној близини железничке станице тога места ископали су били војници једну јаму, дугу 20, широку 3, а дубоку 2 метра. Пред тим гробом постављена је та група од 109 лица, чији су лактови повезани један за други конопцима, а око свих обавијена једна жица. Затим је на превоју железничке пруге постројен један одред пешака, који је испалио плотун на сељаке. Сва та група стропоштала се у јаму, коју су војници по том затрпали земљом и не осведочивши се, да ли су сви били мртви. Извесно је да велики број тих жртава није био смртшо погођен, чак да по неки нису ни били погођени, и да су их они други повукли за собом у јаму. За време те операције доведена је друга једна група од 40 талаца. Сви су морали присуствовати убијању њихових суграђана и док су ове убијали њих су приморали да вичу: Живела Аустроугар-

ска\ Живео Цар Фрања Јосиф\ Ја сам наредио те је тај гроб отворен. * Читајући ово, човеку мора коса да се накостреши од ужаса. Само, да би страшна слика рата била потпуна п сасвим истиннта, требало би изнети и све оно шта су наши комити радили по Босни и осталпм аустријским областпма где су упали.

ЏЕ/1АТ ЏДђ ДЕКДР? Из трстеиичке резервне болнице Верујем да ће многи, читајући ове редове, уздахнути и са дубоким осећањем жалости према онима који данас заслужују највише поштовања рећи: „Тако ти је и код нас, мој пријатељу!...“ Верујем да ће начелник санитета, читајући ово, узвикнути: „То је лаж!... Ја сам слао изасланика у ту болницу и он ми је добре вести о њој донео!...“ Убеђен сам, да^ ће управник наше болнице (на несрећу свију, који к њему на лечење долазе) прегледајући овај стубац, заједљиво се осмехнути и одмахујући главом, процедити кроз зубе: „Узалуд!... Узалуд!... Ништа ми не можете!..." Но оставимо начелиика саиитста, нека живи у свом уверењу, јер, лепо је наш народ казао: „Врана врани очи не вади!“ Он кад би знао кога за изасласланика шаље, и на који начин он прегледа болнице, уверен сам да би другојачије мислио. Оставимо и нашег управиика нека и даље клима главом, и нека се иравда увек једним истим: „То је из партизанских разлога!...“ — јер он је човек који не може да осети стварно зло свога рада. Оставимо њих и залуд ћемо говорити, већ се ми разговарајмо сами о злу које нас сатире и у ово доба, кад смо најпотребнији свима онима који су нас увек искоришћавали. У нашем месту има четири зграде које се зову болницама. И наше болнице, као и остале, имају свог управвика. Као и у свима болницама тако и у нашој од управника зависи цео рад њихов. Знамо већ да ми, Срби, оскудевамо у свем сакитетском матсријалу, да оскудевамо и у броју лекајЈа, али можда неки од нас штје знао, да у највећој мери оскудевамо у поштењу и савесној служби њиховој. Пре 15—20 дана умро је у овој болници један војник због излива крви из леве ноге. Скандал је кад се и од тога умире, али није никога било да крв задржи. Кад је војник умирао, управник је наишао и једна болничарка истрчала •му је у сусрег, преклињући га да пожури. Доктор, смејући се равнодушно, рекао јој је: „Полако, сестрице — немој да се једиш!... Шта је с тим ако умире?!“... И ушао је полако у своју канцеларију, скинуо капут, наместио се и тек тада: ни мало не журећи се, пошао је у превијалиште — али доцкан је било: сироти војннк већ је био умро. Неки дан пре тога један војник из оближњег села Медвеђа, дошао је са комиснјског прегледа са позлеђсном од назеба раном. Рањен је биоу лакат. Отац, већ оронуо од старости довео га је у овд. болницу и умолио управника да му прими сина, но овај га је одбио. „Преклињао сам га као бога, причао ми је стари, да ми дете бар прегледа и да рецепт, па ћу га сам код куће о свом трошку лечити. _:октор онда скочи на мене, опсова ме грозном псовком, и гурну ме у правцу врата тако, да сам се стропоштао на патос. Тада мој син, превијајући се од болова, устаде и стаде између мепе и доктора, и ја ослањајући се на њега устадох. Затим, крЈТким и озбиљним захтевом, затражи од доктора да га прегледа и овај — не знам зашто — прегледа га и даде ми рецепт, и ја га сад лечим код куће о свом трошку, а знаш каква нам је јесен била!*... Доста је ово, мислим, да би га појмили као војника. Да бих допунио опис овог типа, што се вуче нашим улицама, рећићу вам о њему као грађанину-лекару. Пре месец и по дана долазила је њему једна жена из обл. села са дететом женским, болесним од дифтерије. Он јој је тражио 12 дин. да дете шприца. Сирота мајка плакала је и говорила да нема пара, да јој је муж у рату; да то дете једно има и преклињала је, али узалуд је било. Он ју је отерао и девојчица

Власник и одговорни уредник Драгиша Лапчевић, новинар.

Штампарија „Гутенберг*

је умрла. Исти такав случај десио се пре месец дана, само сада је шприцао за 6 дин. после велике молбе овд. апотекара. У колико сам ја могао да се обавестим, тај серум који 4 он употребљује није његова, већ болничка својина, па ипак ње! му то не смета да уцењује све па и сиј роте жене чији мужеви н синовп скапавају и труле по рововима. Ето вам, људи, како се поштујете ви и онда кад своју крв проливате радн ове земл>е у којој ћете живети зајсдно са овим тнповима!... Ето, како се цене ваше заслуге за постојање ове државе, у којој ће мали број уживати, док ћетс ви, већина, и даље радити за њих!... Ми.

Ф Е Љ Т О Н

Доета! Доета! Кад бејах у граду, где се вечито пева о слави народа, где се славе јунацн, и ја сам млат, занесен звуцима власникове лире, сневао о борби, певао јој и ! тражио слободу, кад се крв пролева по доловима и кланцима ове лепе земље. Али разбише се снови детињства мога и видех јаву крваву и страшну, и чух место бојне песме, о којој сањах, јаук рањеника, гладну и голу децу и жене, како вриште и хлеба траже: а месго славе видех невине жртве, пале жељне живота... И крв се још лије, јер тако хоће власници; а моје очи, пуне суза, лутају по лицима смрзнутих, болесних и гладних војника, не били им прочитао жеље, мисли? Свуда, свуда беше иста мисао, иста жеља: Доста! Доста проливања крви! 8-1-1915 г. Д. Јовановић

ПОСЛЕДЊЕ ВЕСТМ (ТЕЛЕГРАМИ ПРЕС-БИРОА) СИНОЋНИ ТЕЛЕГРАМИ

На француском бојишту Лондон, 7 јануара. — Зпашпан фј*а«цускк коминике: У области Њепора водила се веома жива артилеријска борба. Непријатељ узалуд покушава да пробије наш фронт на ушћу Изера; успели смо да разоримо један део непријатељевмх споредних утврђења. У Бланиу, код Араса, било је веома жестоко бомбардовање, али пешачких напада није било. У Аргони, у шуми Грири, непријатељ је жестоко напао један наш ров; нашетрупс, које су се за тренутак повукле пред сударом, повратиле су своје позиције. Северозападно од Понт-а-Мусона, у шуми Ле Претр, утврдили смо се у немачким рововима, које смо прекјуче освојили. Немачки авијатичари бацају бомбе на енглеске вароши Лондон, 7. декембра. — Синоћ око 8 сати су непријатељски авијатичари бацили бомбе на неколико вароши енглеске источне обале (између УагтопШ- и Кт2‘5 ћупп-а). Погинуло је 5 лица а рањено их је више. Две бомбе су пале у близини 5апс1пп§ћат-а, краљевог имања, али нису причнниле никакве штете. ЈУТРОШЊИ ТЕЛЕГРАМИ

Јутрос Прсс-биро није дао никаквих телеграма.

О Г Л А С И МппПШ! свакога к0 бн могао да мс извсстн за јУШДИМ Андру Тодоровића — „Андраша" типографа нз Београда, редова 7 пука II позива 4 чете 3 бат. на адресу: Софнја ЈовановиН раденнца Монопола Дувана. Ниш. На шта сам унапред благодарна. МЛПНМ М0 Ј е д РУ гове и прнјатеље који би ма ЦШЦИШ шта знао шта је са мојим снном војннком Војиславом Симнћем редов 3 чете, 1 батаљона 7 пеш. пука, I познва при телефон^. Нека сс јавн мени. Владнмир Симић, служитељ Мнн. Фннансије а сада па служби у окр. Благајни — Скопље. Милана П. Стефановића — Ниш.