Radno i socijalno pravo

110 Д. Јеринић: Престанак радног односа по сили закона

Уставни суд Југославије утврдио је да је наведена одредба Закона о радним односима Србије супротна савезном закону.59) Истовремено, Уставни суд yi gauaBre, спречио је давање отказа по основу оспорене одредбе републичког закона.7) Очекивало се да Народна скупштина Републике Србије отклони супротност наведене одредбе са савезним законом. Међутим, допуном Закона (члан 114 став 1 тачка 12), Народна скупштина је прописала казну за прекршај за послодавца који не донесе одлуку у смислу члана 88. Тада је Савезни уставни суд укинуо ту одредбу Закона о радним односима Србије.10)

О спорној одредби Закона о радним односима Србије изјашњавали су се Суд удруженог рада Србије!) и Врховни суд Србије.12)

Према сада важећем Закону о основама радног односа, запосленом престаје радни однос по сили Закона кад наврши 65 година живота или 40 година стажа осигурања, ако Законом није друкчије одређено - даном достављања коначног решења запосленом.

8) “Члан 88 Закона о радним односима Србије у супротности је с чланом 75 став 4 Закона о основним правима из радног односа. Супротно наведеној одредби Савезног закона, оспореном одредбом Закона о радним односима, уместо услова који омогућавају пословодном органу, односно послодавцу да одлучи да радник може остати у радном односу, прописани су услови на основу којих раднику престаје радни однос по сили Закона, па је тиме, по оцени Уставног суда Југославије, укинуто савезним законом утврђено право пословодног органа, односно послодавца да одлучи да радник може остати у радном односу, у складу са условима утврђеним Законом, општим актом и колективним уговором, или да му престаје радни однос, а, осим тога, тиме је и онемогућено да се услови, у складу с којима пословодни орган, односно послодавац може одлучити да радник остане у радном односу, утврде и општим актом и колективним уговором. (Уставни суд Југославије, ТО бр. 132/2-91 и 132/3-91).

°) "Уставни суд Југославије обуставио је извршење појединачних аката пи радњи предузетих на основу одредбе члана 88 Закона о радним односима Србије." (Уставни суд Југославије, У 132/91). 19) С обзиром на то да Народна скупштина Републике Србије није у време важења Устава СФРЈ отклонила супротност наведене одредбе Закона о радним односима са Законом о основним правима из радног односа, Савезни уставни суд сматра да та законска одредба не може остати у правном промету Савезне Републике Југославије, будући да није усклађена са наведеним савезним законом. Стога је Савезни уставни суд утврдио да је одредба члана 88 Закона о радним односима престала да важи 4. јула 1992. године. (Савезни уставни суд, ГО 132-2/91 и 132-3/91). “Сама чињеница да организације донесе решење о престанку радног односа због навршених услова за стицање пензије значи да организација не жели да задржи тог радника. Уосталом, да би постојала могућност да радник који је навршио 40 година стажа осигурања или 65 година живота остане и даље у радном односу, потребно је да су законом утврђени такви послови да постоји општи акт или колективни уговор којим су у складу са законом предвиђени услови под којим неки од радника могу остати у радном односу и након испуњавања поменутог услова. Таквог услова или општег акта нема, те у конкретном случају ова могућност предвиђена савезним законом није могла да се користи. (Суд удруженог рада Србије, 111 343/90). Наиме, орган управљања једног предузећа није донео одлуку о престанку радног односа директору, иако је овај испунио услове за пензију. Министарство за рад (инспекција рада) донело је решење којим је наложено органу управљања да донесе одлуку о престанку радног односа свом директору. Предузеће је повело управни спор код Врховног суда Србије. Суд је нашао да је решење Министарства незаконито и поништило га.