Radno i socijalno pravo

Др Душан Р. Паравина: Међусобна условљеност обавеза 20 и права из радног односа as ee ната без чијег целовитијег савладавања је теже разумети и међусобну условљеност обавеза и права субјеката радног односа.

Није, међутим, спорно да је законодавство о раду, између осталог, настало и опстало са циљем нешто јаче заштите радника као економски слабијег партнера радног односа и ограничења или редуције моћи и воље послодавца, као економски надмоћног субјекта радног односа. Та заштитна функција радноправне регулативе и Радног права као нека која се бави изучавањем ширих друштвено-економских узрока њеног настанка, опстанка и развоја јесте и остаје даље једна од његових особених и трајних карактеристика. Али, речено не значи да се у радном праву и животној стварности могу занемарити праведни и, као такви, легитимно признати интереси послодаваца. Шта више, економски посматрано, ти интереси морају имати материјално покриће веће од банкарских камата по основу штедње. Само се тако може одржати и стимулисати послодавце да организују процес рада и инвестираЈу у проширену репродукцију. Добити је њихов мото у заснивању радног односа, односно запошљавању радника и обезбеђивању сталности и стабилности запослења. Ове напомене, како мислимо, имају трајну вредност, а посебно сада када смо се, после дуготрајног експериментисања, и у Југославији определили за систем, између осталог, заснован на тржишним условима привређивања. Ваља веровати да је реч о стварном, а не само вербалном опредељењу које би највише штетило нама самима.

Кад је реч о међусобној условљености обавезе и права из радног односа није искључено да се у законодавству о раду или радноправној науци, трајније или повремено фаворизују обавезе, а занемарују права или, што је чешћи случај, да се фаворизују права, а занемарују обавезе из радног односа. Тако на пр. неки швајцарски теоретичари цео овај комплекс обрађују као обавезе из радног односа само подељене у две групе: једне на страни радника, а друге на страни послодавца.!2) Речено, међутим, осим вербалног, само по себи, не мора имати значајнији ни правни, ни стварни учинак. Ово ис тога што обавезе радника истовремено јесу права послодавца баш онако како су и обавезе послодавца истовремено права радника. Ипак, у питању је, макар и само терминолошка, филозофија гледања на радне односе као друштвено– економску и правну категорију која недовољно уважава реципроцитет у овој области.

Супротан пример у односу на претходно наведени, кад је реч о међусобној условљености обавеза и права из радног односа, имали смо, током дугог самоуправног периода, у законодавству и радноправној теорији Југославије, а остаци тога стања у значајној мери су присутни и данас кад изграђујемо систем заснован на тржишним условима привређивања. То присуство се осећа у нашој свести, теорији, регулативи и пракси. Познати радноправни

'2) Buan M. Rehbinder: Droit suisse du travail, om. цит, стр.41-89. и др.