Radno i socijalno pravo

Др Душан Р. Паравина: Међусобна условљеност обавеза и права из радног односа 21

теоретичар претходне Југославије, словеначки академик и редовни проф. на Правном факултету у Љубљани већ је 1962. године указивао, пишући о међузависности права и дужности из радног односа, да је однос између државних прописа који уређују права и оних који уређују дужности из радног односа био очигледно на штету ових других. Државни прописи су одређивали да је радник дужан лично и на своју одговорност обављати поверени му рад на основу обавеза произлазећих из радног односа, као што је помињао и још неке дужности, мада несистематски. Као такве навођене су дужност чувања друштвене имовине, присуство на радном месту током прописаног радног времена и тд. Даље је законодавац истицао да не може уредити све дужности због специфичности радних односа у различитим институцијама па је то препуштао унутрашњим аутономним радноправним регулативним актима тих институција. За разлику од тога законодавство је било у регулисању права и превише детаљно. Та околност је тражила од радноправне теорије да у ову област унесе више систематичности с тим да се свако право веже за одговарајућу обавезу.13)

Наведена слабост југословенског законодавства о раду, дакле, огледа се у томе што оно говори и претежно уређује права радника, а мање или скоро о њиховим обавезама. Исто тако се једва и помињу легитимна права послодавца. Та слабост, вероватно и као део дуге раније идеолошке условљености, по инерцији се протеже све до сада. И у најновијем савезном Закону о основама радних односа усвојеном средином 1996. године девети наслов у другом одељку гласи: "Заштиша права запослених "14) (ал.68–71.), а дословце исто тако гласи наслов главе десете пола године касније усвојеног Закона о радним односима Србије (чл.113–119).1) Слично је и на терену одговорности. У првопоменутом закону изнад те проблематике је наслов: "Одговорност за вршење радних дужности и обавеза" (чл.52–62.), а у другопоменутом: "Одговорност запослених " (чл.87–107). Ето, ни сада када се не пориче двостраност радног односа као што је чињено у време развијеног самоуправног система та, иначе неспорна, чињеница се не респектује консеквентно, већ само фрагментарно. У супротном би се имало на уму да и радник на једној, и послодавац на другој страни из радног односа имају важећом регулативом уређене обавезе и права те да, за њихово непоштовање могу и морају одговарати како радници, тако и послодавци, односно њихови представници. Следствено реченом морало би доћи до преформулације наведених делова закона и то такве која би на несумњив начин обухватила и обавезе и права из радног односа, те радника и послодавца, као њихове титуларе. У том случају би први наслов могао гласити: "Заштита права из радног односа "(и

13) У вези са изложеним више види др R.Kyovsky: Osnove delovnega prava, JbyOmana, 1962. стр.94-96, 125. идр.

14) "Сл. лист СР Југославије", бр. 29/1996. 15) "Сл. гласник РС", бр.55/1996.