Radno i socijalno pravo

В. Поповић; Заштита права запослених у поступку пред судом 39

«Ако је раднику повређено право, а није донета никаква одлука, судека заштита се остварује без претходне интерне заштите. У радном спору који отпочиње тужбом за утврђење, такође је потребно да су испуњене процесне претпоставке у погледу претходне интерне заштите. Али, њихово постојање претпоставља да је донесена одлука против које се приговор има поднети. Ако те одлуке нема. а повреда права из радног односа постоји, судска заштита се може остварити и без интерне. Онај ко раднику повреди права, а не достави му никакву одлуку, онемогућава га у праву на приговор, па стога радник не може сносити штетне последице због одсуства претходне интерне заштите“.

У досадашњем излагању било је речи о повреди права запосленог кад надлежни орган послодавца не одлучи о његовом захтеву. Међутим, као што је већ напоменуто, извесна права се стичу и наступањем одређених релативних чињеница о којима надлежни орган послодавца мора по службеној дужности да донесе одлуку којом ће то право запосленог признати. Таква су права, између осталих, право на породиљско одсуство, право на коришћење годишњег одмора, право на распоређивање на радно место које одговара стручној спреми одређене врсте занимања запосленог по налогу суда, право Н 30

а располагање на одговарајуће радно место које одговара преосталој равственој способности запосленог, право на регрес, топли оброк итд.

И у тим случајевима кад надлежни орган послодавца не изврши своју законску обавезу доношењем одлуке, таквим нечињењем фактички повређује право запосленог, што запосленом дају право на покретање судског спора.

3. Рокови

а) Рок за доношење одлуке код послодавца

Раније важећим Законом о основним правима из радног односа и Законом о радним односима РС било је прописано да је надлежни орган по захтеву радника дужан да донесе одлуку у року од 30 дана од дана достављања захева, односно подношење приговора, с тим што је и о приговору против првостепене одлуке дисциплинског органа другостепени орган био дужан да донесе одлуку у року од 30 дана.

Нови савезни и републички закони не садрже одредбе о року у коме је надлежни орган дужан да донесе одлуку о захтеву запосленог. Такав пропуст може погодовати несавесном послодавцу да користећи ову законску празнину, не обезбеди запосленом остваривање његових законских права.