Radno i socijalno pravo

38 В. Поповић; Заштита права запослених у поступку пред судом

"Процесне претпоставке за судску заштиту у радном спору морају бити испуњене и када се тај спор покреће тужбом за утврђење“.

У образложењу те одлуке је наведено, “да се интерна заштита иницира захтевом или приговором радника. С обзиром на то, било је нужно испитати да ли се тужиља пре подношења тужбе обратила надлежном органу., користећи једно од ова два права, јер од тога зависи могућност остваривања судске заштите".

У том правцу требало би изградити нову судску праксу, имајући у виду да се према члану 113. Закона о радним односима РС запослени ради остваривања и заштите својих права може обратити арбитражи за радне спорове, синдикату и инспекцијским органима у складу са законом, пред којим органима запослени не може издејствовати одлуку која ће представљати извршни наслов, на основу кога ће запослени реализовати своје право. Гребало би посебно указати да арбитража за радне спорове није обавезни вид заштите и она нема право да доноси мериторне одлуке, изузев одлуку о споразуму која има снагу извршног наслова. Синдикална организација може само да посредује и предлаже начине решавања спорног односа, али никако да доноси одлуке које ће бити обавезујуће за учеснике тог спорног односа. Што се тиче инспекцијских органа који врше надзор над применом закона и других прописа о радним односима и колективних уговора, њихове интервенције такође имају ограничено дејство, јер се састоји у забрани рада послодавца ако не поступи по решењу инспектора рада којим му је наложено да са запосленим закључи уговор о раду, уговор о волонтерском раду, допунском раду и уговор о делу и за обављање привремених или повремених послова или да обави и друге радње (члан 140. ЗОРО РО)

Овлашћења из члана 140. Закона о радним односима имају карактер санкције према послодавцу и овлашћују инспекцијски орган да у случају неизвршења његових наређења покрене прекршајни поступак. Тиме запослени не добија одлуку која представља извршни наслов.

Сви ти разлози доводе до једног логичког закључка, да се у ситуацији када надлежни орган послодавца не донесе одлуку по захтеву запосленог или по службеној дужности не призна неко право запосленом, судска заштита може остварити иако нема коначне одлуке. На такав закључак упућује и члан 12. став 1. тачка 3. и став 2. Закона о судовима, којима је регулисано да је општински суд надлежан да суди спорове из области рада када је у питању заснивање и престанак радног односа, о закључивању и престанак радног односа, о закључивању и примени колективног уговора, о примени прописа о штрајку, спорове о избору и разрешењу органа предузећа и другим правним субјектима, као и У другим споровима чије решавање није поверено другом суду.

Тако се и Врховни суд Србије изјаснио у својој одлуци Рев. бр. 208/94: