Radno i socijalno pravo

Проф. др В. Брајић: Примереност прописа у области радних односа 12 тржишним условима

Послодавац је заинтересован и на томе инсистира, да процес рада несметано тече. Дисциплина је саставни део процеса рада. То није неки спољни елеменат и неки додатак.

Према томе, важи правило да се послодавац тим питањем не бави посебно као посебном активношћу и правним проблемом, нити то може бити предмет формалних и компликованих поступака. За повреде радне дисциплине се не "суди". Друга је ствар са специфичностима тих односа у органима државне управе. Процес рада не трпи одлагања и парничења ко је у праву. У уговорном односу, по дефиницији, радник је дужан да уредно извршава своје радне обавезе. То је његова уговорна обавеза.

Ако радник не извршава радне обавезе послодавац предузима дисциплинске мере. И ако послодавац не трпи неизвршење радних обавеза постепеност изрицања дисциплинских мера је у интересу послодавца. Наиме, послодавац са једне стране нема интереса да откаже радни однос добром раднику, и поступа постепено, а са друге стране, начело постепености представља извесну брану злоупотребама од стране послодавца. То питање се решава и кроз колективне уговоре. Злоупотребе су, наравно, ипак могуће.

У нашем законодавству (почев од измена ЗУР-а) су мењане одредбе о дисциплинским санкцијама. Сада постоје само две: новчана казна и мера престанка радног односа. Изостављање мере јавне опомене, нарушило је услове за постепеност.

Много пута је већ било речи о непримерености одредби закона које се односе на дисциплинску меру престанка радног односа. Све то не треба понављати. Треба рећи само да није прихватљиво да се одређује обавезно изрицање мере престанка радног односа. То мора бити ствар послодавца, обзиром на природу односа. У вези са овим, али и укупним одредбама, поставља се питање адекватности прецесуалних одредби, које се односе на дисциплинску одговорност.

Једно од решења садржаних у законским одредбама о дисциплинској одговорности, међутим, има значај одредбе чије решење поставља питање зашто није слично решење искоришћено и за све друге случајеве престанка радног односа, односно зашто такво решење није унето у концепцију арбитраже за радне спорове. Ради се о одредбама која предвиђа двостепеност од-

лучивања, односно право приговора, у случају изрицања дисциплинске мере престанка радног односа (ЗРО чл. 56 и ЗРО, чл. 90). Конкретна решења такође имају слабости, али би се ова одредба могла узети као начело, да се код престанка радног односа увек обезбеђује двостепеност, у складу са уговорним тржишним односима у области рада, у виду обавезне арбитраже пре покретања спора пред судом.

Према томе законске одредбе о дисциплинској одговорности нису примерене тржишним односима, и морају се мењати. То наравно нас не ос