Radno i socijalno pravo

Проф. др П. Јовановић: Актуелна питања у регулисању односа 36 на тржишту радне снаге

свих основа (случајева) за престанак радног односа, како би се тај однос учинио "нестабилнијим". Међутим, ако уопште можемо говорити о потреби дестабилизације радног односа, онда о томе треба говорити у светлу конкуренције знања и способности. Јер, ширењем свих основа престанка радног односа (нарочито основа престанка радног односа по сили закона) ми можемо доћи у сукоб са интересима послодаваца и запослених на тржишту рада. На пример, законска обавеза престанка радног односа запосленог који је навршио одређене године живота и стажа осигурања (или само стажа осигурања), понекад је неспојива са интересима послодавца и самог радника да овај и даље ради (потребе за дефицитарним кадровима). Чини се да оваквим решењима у нашем праву ми желимо да удовољимо захтевима за флуктуацијом радника на тржишту радне снаге. Но, институт престанка радног односа треба да уважава и оне тржишне потребе које претпостављају максимални радни (економски) ангажман стручних кадрова.

У нашим условима когентног и аутономног регулисања услова рада, у вези са питањем сигурности запоследња, може се отворити и питање зарада. Когентно право веома мало говори о зарадама, али зато су зараде најважније питање колективног преговарања.

Зараде су од прворазредног значаја у регулисању односа на тржишту радне снаге, јер задиру у интересну срж тих односа. Напред је о томе било више речи. На овом месту да видимо каква то спрега може да постоји између зарада и питања стабилности запослења, што даје битно утиче на преговарачке позиције социјалних партнера који представљају запослене и послодавце. Наиме, наше тржиште рада и капитала данас карактерише висока незапосленост и привредна рецесија. То су чињенице које "фаворизују" позицију послодавца. Јер, у таквим условима, питање зарада "узмиче" пред питањем сигурности запослења. Послодавци успевају да повећањем сигурности запослења (коришћењем плаћених одсуства и сл.), обезбеде уступке код синдиката у погледу висине зарада. Мада, могу се чути и тврдње неких наших економиста да су и постојеће зарада запослених изнад стварних могућности привреде. Супротно, када на тржишту радне снаге постоји висока запосленост и привредни раст, тада то погодује интересима запослених и њихових синдиката, а слаби преговарачка позиција послодаваца. Синдикат и радници могу да изборе високе зараде, с обзиром да постоји тражња за радном снагом и да су отворени путеви (могућности) њене алокације (између грана и предузећа). Са друге стране, могућности алокације радне снаге по гранама и предузећима доводе до уједначавања зарада у њима, што повратно и позитивно делује на стабилизацију односа на тржишту радне снаге па тиме и стабилност запослења. На нашем тржишту радне снаге и капитала постоји још један проблем. То је проблем "наслеђених" разлика у зарадама између појединих грана и унутар исте гране (последица вођења одређених економских политика). Те разлике озбиљно ограничавају практично ефектуирање та-